Slaviša Lekić: Mediji su u blokadi i guše se političkim i ekonomskim pritiscima. Možda je preterano reći da je situacija katastrofalna, ali se svakako može reći da je očajna.

Nedim Sejdinović: Na delu je operacija gušenja medijskih sloboda koja se ogleda u činjenici da vlast obilato finansijski nagrađuje medije koji su joj bliski, dok one koji joj nisu po volji na različite načine uništava – od finansijskog iscrpljivanja do pretnji ličnoj bezbednosti.

Lekić: Informacije iz tajne službe stižu do Informera i ovaj ih plasira na naslovnoj strani, potom ih preuzme Srpski telegraf, pa onda to prenese Pink. Faktički, cela nacija je prekrivena tim informacijama koje potiču ili iz policijskih krugova ili iz dosijea koje pravi tajna služba.

Sejdinović: Ima fizičkog nasilja nad novinarima. Setimo se mitinga Srpske napredne stranke za vreme inauguracije Aleksandra Vučića, kada su napadnuti novinari nezavisnih medija. Do danas nemamo pravosudni odgovor na pitanje ko je to učinio, mada ga svi znamo. Država glasno ćuti.

Lekić: Tvrdim, mada mi neki to zameraju, da je danas situacija daleko gora nego u vreme Miloševića. Milošević se u obračunu sa nepodobnim medijima koliko-toliko oslanjao na profesionalce. Danas medijski teror sprovode čelni ljudi Pinka i Informera.

Danas se javni dijalog u Srbiji sveo na uvrede i klevete. Upravo je predsednik države vratio jezik mržnje u javni dijalog. Svaki njegov nastup na televiziji, na konferencijama za štampu, prilikom otvaranja brojnih fabrika, osim patetikom i populizmom nabijen je i negativnom energijom i sarkazmom prema neistomišljenicima. NJegova retorika je svedena na nadmenost, ruganje, kaljanje i ponižavanje protivnika.

Sejdinović: Uočljiva je i razlika u ponašanju međunarodne zajednice u Miloševićevo vreme i danas. Ona je devedesetih godina snažno podržavala nezavisne medije i pomogla u stvaranju alternative Miloševićevoj propagandnoj mašineriji, dok se danas previše ne uzbuđuje zbog gušenja medijskih sloboda. Čini se da su medijske slobode i vladavina prava žrtve nekih velikih političkih dogovora od kojih, po svemu sudeći, na kraju neće biti ništa.

Lekić: Onomad, kada su ugašene Vranjske novine i kada je njihov direktor Vukašin Obradović stupio u štrajk glađu, na novinarsko pitanje da to prokomentariše premijerka Ana Brnabić je rekla da nema dovoljno podataka – da bi koliko sutradan izašla sa nekim podacima kojima navodno demantuje Obradovića. Umesto da se solidariše sa gestom očajnika koji je posle 23 godine rada i ulaganja svega što je imao u Vranjske novine zbog pritiska vlasti odlučio da ih ugasi i da devet novinara zajedno sa njim završe na ulici, premijerka se solidariše sa Pokretom socijalista Aleksandra Vulina. A taj pokret je izdao saopštenje u kome urednika portala Krik, koji je otkrio kako je ministar Vulin došao do stana, naziva narkomanom i stranim plaćenikom. Šta čovek da kaže o osobi koja se tako ponaša?

Sejdinović: Prema jednom istraživanju država na različite načine samo u jednoj godini odvoji za medije više od dve milijarde dinara. Ogroman procenat tog novca ode u medije bliske vlasti. NJima se opraštaju porezi, u te medije se ne šalju finansijske inspekcije koje svakodnevno opsedaju nezavisne medije. Novinari imaju izuzetno male plate, žive u strahu i pod stresom, dok se vlasnici režimskih medija i njima bliski urednici bukvalno kupaju u novcima. I to ne kriju od javnosti.

Lekić: Tabloid Kurir, koji je pao u nemilost Aleksandra Vučića, naručio je istraživanje o tome koliko su se u poslednje vreme državne firme oglašavale i u kojim medijima. Ispostavilo se da je za tri meseca ove godine, od juna do avgusta, Informer dobio od državnih kompanija 150.000 evra, a Srpski telegraf preko 200.000. Za to vreme nezavisni list Danas bukvalno se finansijski guši. Državnim kompanijama je zabranjeno da se oglašavaju u Danasu, a privatnici su se, poučeni ranijim iskustvom, sami povukli.

Sejdinović: Takozvani mainstream mediji – najtiražnije novine i najgledanije televizije – deo su strukture moći i njima ne smeta medijski mrak koji je zavladao Srbijom. Oni se i u Miloševićevo vreme nisu borili protiv represije, već su to činili marginalizovani, alternativni mediji. Ali ohrabruje činjenica da se veliki broj građana – što kroz nevladine organizacije, što preko društvenih mreža – priključio našoj akciji, što je znak da građani prepoznaju problem sa kojim se Srbija danas suočava.