Foto: Danas

U Filosofiji palanke je ustanovio da je palanka delo zaborava: zaostali duh, zaboravljen od istorije, pokušava da pređe u vođstvo tako što će sam zaboraviti istoriju. U Dekartovoj smrti, međutim, upozorava na drugu krajnost: ko kontroliše sećanje, pojedinca i zajednice, taj ima i vlast nad njima.

A kakvo je danas sećanje na samog Konstantinovića? Njegova glavna objavljena dela, retko dostupna u knjižarama, na internetu stoje na raspolaganju urbi et orbi i to besplatno (bez autorskih prava, u duhu subverzije). Međutim, njegova lična i porodična zaostavština―dnevnici, radne beleške, nacrti tekstova, prepiska, biblioteka, portreti, tonski zapisi―praktično je nepoznata široj javnosti, osim najpoznatijih segmenata, poput prepiske sa Beketom. Najveći deo te zaostavštine danas je u posedu piščeve udovice Milice Konstantinović, ali je nešto još ranije izgubljeno: devedesetih godina, prilikom upada u njegovu kuću u Rovinju knjige i rukopisi su izbačeni na ulicu, u Radio Beogradu neki magnetofonski zapisi su izbrisani da bi primili nove materijale, a danas znamo da se i sam Konstantinović oslabađao nekih predmeta koje je smatrao opterećujućim odnosno traumatičnim. Usred tog mnoštva dokumenata, stoji jedna knjiga: Konstantinović: Hronika, Radivoja Cvetićanina.

Ova knjiga predstavlja epski poduhvat na polju književne biografije. Ona je epska pre svega po obuhvatnosti: reč je o hronici jedne nesvakidašnje karijere i istovremeno hronici nekoliko država u kojima se ta karijera razvijala. Ali, pored epske obuhvatnosti, ta hronika ima i epsku strukturu likova, odnosno protagoniste i antagoniste. Autor Konstantinovića sa simpatijom i toplom ironijom naziva „našim junošom,” a njegove kritičare imenuje kao „stare znance” koji ne iznenađuju ni sebe ni nas. Dakle, Cvetićaninova knjiga nije samo hronika, nego i polemika. U onoj meri u kojoj ta dva vektora uopšte mogu da se pomire, ova knjiga to uspešno čini.

Šta je to što Cvetićaninovu knjigu preporučuje čitaocima, nezavisno od njihove političke pozicije?

Prvo, to je dinamičan i duhovit način predstavljanja jednog čoveka za koga je duhovna aktivnost bila suprotna javnosti i jednostavnosti, i koji je i sam bio enigma. Uprkos tome što je Konstantinović imao neku vrstu rutine sa medijima―decenijama je govorio sa radija i u novinama―njegova distanca bila je gotovo legendarna. Možda se ta aura najlakše može ilustrovati iz vizuelnog ugla. Pogledajmo njegov najpoznatiji foto-portret, crno-beli anfas, koji je nastao kao deo jedne šire serije koju je 1983. godine u njegovom stanu napravio sused, fotograf Dušan Milovanović. Vidimo asketsko lice koje izražava unutrašnju agoniju. Oči samo na prvi pogled deluju kao da su zatvorene; u stvari, one su poluotvorene i gledaju u dubinu. Dakle, mi njega ne vidimo, ne vidimo ni ono što on vidi, ali on nas vidi, a vidi i kuda srljamo: to je poruka ove pažljivo osmišljene fotografije. Priliku za druge, spontane portrete od njega nije bilo lako dobiti, osim ako su to bili najbliži ljudi, poput njegove supruge Milice koja je napravila nekoliko skulptura. Sarajevski slikar Mirza Ibrahimpašić mi je ispričao da je prilikom skupa 2003. godine, koji je upriličen povodom njegovog 75. rođendana i kojem je prisustvovao i sam pisac, morao tajno da ga slika za naslovnu stranu zbornika, drugačije ne bi išlo. I tako je bilo sve do same smrti i pogreba, kada po svojoj volji nestaje u plamenu krematorijuma, daleko od javnosti pa i od prijatelja, kao Empedokle u vulkanu Etna. Ne želim da kažem da je imao averziju prema masi, niti da je hinio povučenost pred njom, već da je umeo da kanališe sve veće interesovanje poštovalaca za njega, a da pritom ne dozvoli da to interesovanje kontroliše njega. Zato je nakon njegovog povlačenja iz javnog života, a pogotovo nakon njegove smrti, nastao deficit u informacijama, verbalnim i vizuelnim, o njegovom životu. Cvetićaninova Hronika u velikoj meri izlazi u susret toj potrebi za informacijama. Ona donosi obilje neobjavljenog fotomaterijala, nepoznatih, čak i pikantnih biografskih detalja i jedan ležeran razgovorni ton, koji oprisutnjuje samog jednog drugačijeg Konstantinovića, koji otvara oči za ono svakodnevno-racionalno i koji je nekako bliži čitaocu. 

Druga bitna vrlina Cvetićaninove knjige je arhivarska detaljnost. Delovi Hronike, pogotovo oni gde se govori o ulasku Crvene armije u Beograd, gde se citiraju novinski zapisi i navode detalji iz Konstantinovićevih đačkih knjižica i partijskih isprava, podsećaju na Kišovu Enciklopediju mrtvih, kao da je Cvetićanin imao na raspolaganju neki veliki fantazmagorični arhiv. Međutim, ova paralela ukazuje i na jednu anomaliju. U Enciklopediji mrtvih arhiv se pravi za nepoznate, „male“ i neobaveštene ljude, a u našem slučaju o jednom zaista poznatom i izuzetno upućenom čoveku nemamo institucionalno integrisanu arhivsku građu. Stoga Cvetićaninova knjiga označava početak jedne zanimljive faze u razvoju komemorativnog diskursa o Konstantinoviću. Nemačka teoretičarka Aleida Asman govori o četiri vrste pamćenja, koje su ujedno i četiri faze u kulturno-političkoj integraciji istog: prvo, individualno pamćenje koje je pohranjeno u moždanim ćelijama pojedinca; drugo, socijalno odnosno generacijsko pamćenje koje se razvija i dopunjuje u dijalogu i međusobnom podsećanju savremenika; treće, kulturno pamćenje, gde se materijalni artefakti pohranjuju u arhive čiji se pažljivo izabrani delovi muzejski izlažu široj javnosti; i, četvrto, političko pamćenje, gde se sećanje na neku osobu ili događaj integriše u ideološki identitet države, kroz spomenike, nazive ulica i javne manifestacije. Individualno i socijalno pamćenje imaju biološke nosioce i, da bi bili prevedeni u kulturno pamćenje i političko pamćenje, moraju dobiti materijalnu formu artefakta, tj. moraju biti administrativno obrađeni i idejno prihvaćeni. I upravo ovde imamo zastoj: zbog političkog resantimana, sećanje na Konstantinovića ostaje u sferi individualnog i generacijskog, a zaostavština ne može da pređe u kulturno i političko pamćenje. Sećanje na Konstantinovića lebdi u nekom međuprostoru―u komemorativnim ritualima generacijskog kruga, nevladinim inicijativama, kao i na internetu, gde njegova dela evociraju ljudi koji ga nikada nisu upoznali. U tom međuprostoru, policentrično sećanje dobija dodatnu jačinu i ubrzanje jer se pritisak na političku elitu pojačava. Posledice ovog stanja su dvojake. S jedne strane, danas je sećanje na Konstantinovića najvitalniji i najraznovrsniji komemorativni lokus (lieu de mémoire) u srpskoj kulturi. S druge strane, taj lokus je i najugroženiji: zaostavština bez institucionalne podrške je izložena ćudima ljudi i vremena. Ako država sa ove distance i sa ovom političkom elitom još nije sposobna da obezbedi konsenzus o značaju Konstantinovića u političkom pamćenju, mora u najmanju ruku da obezbedi njegovo mesto u kulturnom pamćenju. Drugim rečima, država je, nezavisno od ideoloških razlika i dnevne politike, dužna da institucionalizovanjem arhiva Konstantinovićevu zaostavštinu prenese budućim, nadajmo se razumnijim generacijama.

Treće, Cvetićaninova knjiga je pokazala, doduše ne eksplicitno već kroz niz prikazanih tekstova, jednu dvojnost u proučavanju Konstantinovićevog ključnog pojma, palanke. Filozof strpljivo pokušava da razgrne kulturno-istorijski sloj kao neki nimbus da bi saznao šta je duh palanke; angažovani čitalac želi da zna, i to što pre, gde je ta palanka da bi polazeći od mesta konstituisao pojam. Pošto je u istoriji tumačenja Konstantinovića ovaj drugi zahvat pretežniji i ujedno kontroverzniji, zato što identifikuje konkretne mentalitetske matrice, zadržimo se na njemu. Možemo da spekulišemo da je taj pojam artikulisan da opiše Srbiju, te da se stoga fenomen može naći samo u Srbiji. Ali, teorijski jača verzija Konstantinovićevog argumenta je da je reč o stanju duha, koje se može naći (ili dogoditi) svuda. Da li je to možda Balkan, odnosno da li palančanin zapravo znači Balkanac? Ili treba ići još šire? Pariz i Berlin u Evropi? Pariz i Berlin u Americi (postoje varoši u Teksasu koje se tako zovu)? Da budemo konkretniji, postoje neke očigledne sličnosti između Konstantinovićevog duha palanke i Magrisovog habsburškog mita u austrijskoj kulturi: i jedan i drugi su zasnovani na krizi kolektivne svesti, samoizolaciji i samoobmani. Mogu se praviti paralele i sa drugim kontekstima: kako bi se Britaniji dogodila Margaret Tačer sa svojim pogubnim koktelom ekonomskog liberalizma, tradicionalnih vrednosti i imperijalnog rata na Folklandskim ostrvima, da nije imala podršku u malim gradovima, koji se nazivaju the real England? Naravno, ne želim da kažem da su ti kulturni kompleksi, koji takođe imaju svoje teoretičare, istovetni sa Konstantinovićevim palanačkim duhom, ali ne može unapred da se kaže ni da nisu. Uopšte, empirijski gledano, ne može da se kaže da li je palanka kulturno specifična ili univerzalna dok se ne urade adekvatne komparativne analize za prikladne kontekste. Prevod Filosofije palanke na glavne jezike sa istorijskim uvodom i kritičkim aparatom bi svakako olakšao takvo istraživanje.

Otkrivanje i prihvatanje kompleksne ličnosti u senci polemičke figure, institucionalna konsolidacija lične i porodične zaostavštine, razumevanje palanke u širem (globalnom) kontekstu: ova tri procesa su neophodna u tumačenju i pamćenju Konstantinovića. Teško je reći kojom brzinom će se ti procesi odvijati, ali je sigurno da će ih knjiga Radivoja Cvetićanina značajno podstaći. 

(Autor je vanredni profesor na slavističkom odseku Univerziteta u Notingemu)