Vučić, Kurti i EU u razmrznutom konfliktnom frižideru Preševske doline 1Foto: EPA-EFE/ ANDREJ CUKIĆ; Foto: EPA-EFE/ VALDRIN XHEMAJ

Najnoviji galimatijas oko ponavljanja glasanja na jednom biračkom mestu u albanskom selu Veliki Trnovac, zbog čega kasni i konstituisanje novog saziva Skupštine Srbije, nakon parlamentarnih izbora ponovo u politički fokus vraća Albance sa juga Srbije. Jedan poslanički mandat koji bi trebalo da pripadne Albancima, konkretno Šaipu Kamberiju, predsedniku Partije za demokratsko delovanje (PDD), podignut na nivo principa netolerancije doveo je do još jedne polarizacije.

To je samo još jedna epizoda „konfliktnog serijala“ između Albanaca i vlasti u Beogradu.

Dodamo li tu ekspresno rušenje koalicione vlasti u Preševu oko Kamberijeve PDD i dolazak na vlast radikalnog Ščiprima Arifija, bliskog vlastima u Beogradu, kao i podizanje optužnice protiv ekspredsednice opštine Ardite Sinani, samo je nova turbulencija. Priča o dugogodišnjem „zamrznutom konfliktu“ u opštinama Bujanovac, Preševo i Medveđa tako vremenom postaje pase.

Neko je isključio struju u tom zamrzivaču pa sada zaudara na sve strane kao sa kakve deponije truleži. Vidljivo je da je reč o odgovoru naprednjaka, koji će sa dva odbornika participirati u Arifijevoj preševskoj vladi, pristašama Kamberija.

DOBRODOŠLO (NE)JEDINSTVO ALBANACA: Priština je uoči parlamentarnih izbora pokušavala da Albance sa juga ubedi u zajednički nastup. To iz sasvim pragmatičnih razloga jedino nije prihvatio novopostavljeni predsednik opštine Preševo, Ščiprim Arifi.

Beograd je pak potpunim ignorisanjem Albanaca u ovom delu juga Srbije pokazao da je Kamberi svojim istupima u prethodnom mandatu narodnog poslanika prosipao i suviše žuči sa skupštinske govornice pa im je odgovaralo nejedinstvo unutar albanskog političkog korpusa.

Sad se po svaku cenu nastoji da sporno glasanje u Velikom Trnovcu što više bude odlagano. To je dovelo i do isključivog stava Koalicije Albanaca da će eventulnu odluku o još jednom, trećem po redu glasanju na biračkom mestu broj šest u OŠ Muharem Kadriju bojkotovati, svesni činjenice da bi tako ostali bez mesta poslanika.

Iz diplomatskog ugla gledanja Albanci su u defanzivi. Njihov zahtev odaslat preko Prištine da se na briselskom stolu u dijalogu Beograda i Prištine nađe i inventar problema iz Preševske doline nije ni u nacrtu prihvaćen. Ovaj konflikt sada bez kontrole adekvatnog kanalisanja i usmeravanja ka bilo kakvom kompromisu postaje hronična svakodnevica. Odstupanje od „normalnog stanja“ jača potencijal razornog unitarizma i jače etničke principe u kojima je glavni vezivni materijal nacionalizam. Njega hrani upravo arogancija vlasti u Beogradu.

OD KONFLIKTA DO MEĐUETNIČKOG SUKOBA: Pasivizacija mesta prebavilišta, nepriznavanje kosovskih i diploma stečenih u Tirani, problemi sa udžbenicima na albanskom jeziku, integracija Albanaca u državne institucije, zapošljavanje, stalni pritisci na upotrebu i korišćenje nacionalnih simbola, problematično korišćenje reči šiptar pojedinih članova Vlade Srbije, optužnica za korupciju protiv Šaipa Kamberija, samo su deo iz konfliktnog zamrzivača koji je ostao bez energije dijaloga poodavno.

Gubitak vremena i energije za regulisanje otvorenih pitanja samo stvara dodatni potencijal za osnaživanje onih principa koji ovakvu situaciju mogu dovesti i do onoga što je na jugu Srbije već viđeno, a to su međuetnički sukobi od pre dvadeset i kusur godina. Centralizovana vlast u Beogradu u potpunosti je amortizovala uticaj institucija sistema koji bi morao da bude u stalnom pogonu u ovom regionu.

Potpuna pasivizacija Koordinacionog tela Vlade Srbije, kao produžene ruke za integrativne procese u ovom regionu, pokazuje neku vrstu spremnosti Beograda da u procesu rešavanja kosovskog problema, a samim tim statusa Srba na KiM, Albance na jugu Srbije drži kao neku vrstu adutnih političkih talaca. To nije dobro, ali jeste aktuelna realnost sa kojom bar zasad ozbiljno ne računaju u EU.

Na to upozorava i sociolog Smiljan Lazin kada kaže da su „etničke stereotipije uprošćene, emocijama zasićene rigidne opšte predstave kako o sopstvenom, tako i o drugim narodima“. Ovo je vidljivo u stavovima zvaničnog Beograda i Prištine. Po oceni Ragmija Mustafe, predsednika Nacionalnog saveta Albanaca (NSA) „emitovanje ovakvih stavova samo može da radikalizuje u perspektivi stavove kod mlađe populacije. On to objašnjava činjenicom da zbog ekonomske besperspektivnosti i nemogućnosti integracije u institucije sistema, mladi Albance odlaze na rad u zemlje EU.

„Tamo su – kako navodi Mustafa – upućeni na dijasporu u kojoj ima i onih koji razmišljaju krajnje radikalno“. Vremenom to može da stvori novi nacionlni naboj o „ugroženosti Albanaca“, i eto plodne teritorije da konflikt još jednom preraste u međuetnički sukob.

ARBITRAŽOM DO „REMIJA“: Ovakav stav perspektivno nije nevidljiv, obzirom da je narušena „politička statičnost“ u celom regionu Zapadnog Balkana nakon rata u Ukrajni. Pozicija Srbije, u rešavanju statusa KiM, po principu spojenih sudova svoje refleksije svakako će imati i na opštine na jugu Srbije uz administrativnu liniju sa južnom pokrajnom.

Primena principa da „ono što se traži za Srbe na severu Kosova“, treba da „u istom odnosu dobiju i Albanci u Preševskoj dolini“, blaža je varijanta u odnosu na „projekat razmene teritorija“. Možda i bezbolnija, ali je pitanje koliko su pregovaračke strane spremne da svoj interes definišu na liniji čiji je jedan kraj – potpuno odbacivanje aktuelnog političkog stanja, a drugi potpuno prihvatanje. Sredina je neko rešenje.

Zato će po svoj prilici presudna biti arbitraža međunarodnog subjekta (EU, SAD, Velika Britanija), uz mogućnost da ukoliko nema dogovora o remiju neka strana izgubi „službenim rezultatom“ za diplomatskim stolom.

Aktuelna realnost je da vezano za rešavanje problema Albanaca na jugu Srbije ne postoji scenario za kompromisno rešenje u kojem ne bi došlo do potpuno zajedničkog stava, ali bi obe strane odustale od maksimalnih ciljeva. U ovom slučaju otišlo se predaleko, jer se konfliktne pozicije u različitim poljima društveno-socijalnog sistema stalno umnožavaju, i poništavaju one minimalističke pozitivne primere (multietnička policija, pravosuđe, zdravstvo). Život podrazumeva, kako kažu i Srbi i Albanci, da se „stvari vode napred a ne da se vraćamo na ono što smo uradili pre mnogo godina“.

Pojedinac kao realni gubitnik u ovom višegodišnjem političkom konfliktu, bilo da je reč o Srbima, Albancima, Romima ili Bošnjacima, postaje „zahvalnim regrutom“ mehanizma manipulacije u nacionalnom, verskom i ekstremnom smislu.

Činjenica da između ljudi koji su u ovom delu Srbije upućeni na zajednički suživot nema problema, jer su u manje-više sličnim pozicijama siromaštva, u prvi plan izbacuje lokalne političare i njihovu ambicioznu nesposobnost da kreiranjem politika učine zajednicu kojom upravljaju boljom za život. Tome u najvećoj meri doprinosi status Srbije kao potpuno centralizovane države, sa političkom odanošću jednoj partiji i čoveku.

Otuda ozbiljnost odmrznutog političkog konflikta na jugu Srbije može samo da donese nove konfrontacije zasad na nivou institucionalnog „preganjanja sa neposlušnim Albancima“, ali i da dodatno verifikuje viši nivo ignorisanja i otpora aktuelnom sistemu. To je već bilo vidljivo na popisu stanovništva koji su Albanci bojkotovali.

„Konflikt sam po sebi nije loš – lošim ga može učiniti loše upravljanje njime“, ocenjuje dijagnostički profesor FPN Zoran Stoiljković. Upotreba alata ignorisanja, verbalnog i institucionalnog ekstremizma, ma sa koje strane dolazio, samo dodaje brzinu u kojoj se kao i u vožnji gubi kontrola nad upravljačem i dolazi do posledica koje se godinama posle ne mogu popraviti.

Upravljanje konfliktom na južnoj pruzi odavno je prešlo mere ograničenja, ali vozačima kao da je stalo da što pre stignu do ambisnog ishoda. Ti vozači pretrpeće „političke posledice“ – običnim građanima mogu da lete glave! Tu je ona životna razlika podjednako upozoravajuća za sve koji žive daleko od kreatora konfliktnih scenarija.

„ODMRZAVANJE“ konflikta na „južnoj pruzi“

Ozbiljnost odmrznutog političkog konflikta na jugu Srbije može samo da donese nove konfrontacije zasad na nivou institucionalnog „preganjanja sa neposlušnim Albancima“, ali i da dodatno verifikuje viši nivo ignorisanja i otpora aktuelnom sistemu. To je već bilo vidljivo na popisu stanovništva koji su Albanci bojkotovali…

„Konflikt sam po sebi nije loš – lošim ga može učiniti loše upravljanje njime“, ocenjuje dijagnostički profesor FPN Zoran Stoiljković. Upotreba alata ignorisanja, verbalnog i institucionalnog ekstremizma, ma sa koje strane dolazio, samo „dodaje brzinu“ u kojoj se kao i u vožnji gubi kontrola nad upravljačem i dolazi do posledica koje se godinama posle ne mogu popraviti. „Upravljanje“ konfliktom na „južnoj pruzi“ odavno je prešlo mere ograničenja, ali vozačima kao da je stalo da što pre stignu do ambisnog ishoda.

Ti „vozači“ pretrpeće „političke posledice“ – običnim građanima mogu da lete glave! Tu je ona životna razlika podjednako upozoravajuća za sve koji žive daleko od kreatora konfliktnih scenarija.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.