Za mir, prosperitet običnih ljudi i interes Severne Irske

Kako ja uvek težim da zaobiđem drveće koje mi zaklanja pogled i zaputim se pravo u šumu, i ovog puta ću pokušati da razjasnim otkud to da se lično ni najmanje ne uzbuđujem zbog ove, zaista istorijske smene na čelu izvršne vlasti u Belfastu; najpre jer su za mene, kao istoričara, bitnije evolutivne od revolucionarnih promena. Ali krenimo redom. Dakle, 5. maja održani su izbori za Stormont, naziv imanja na kome se nalazi sama zgrada, a u isto vreme i metonim za parlament Severne Irske u Belfastu. Pre nego što se upustim u analizu rezultata tih izbora koji su izazvali toliko uzbuđenja, evo malo najbitnije predistorije parlamentarnog procesa u tom delu Ujedinjenog Kraljevstva sa teškom i bolnom istorijom.

Nakon sporazuma naVeliki petak, aprila 1998, i zvanično je okončan period u istoriji Severne Irske, ali i Velike Britanije i Republike Irske, poznat pod nazivomNevolje / Troubles. Trodnevnim sukobima katolika i protestanata u (London)Deriju jula 1969, iniciranim tradicionalnim maršem protestanata kroz katoličke delove grada, što su ovi doživeli kao provokaciju, te godine je počelo trodecenijsko nasilje koje će odneti oko 4.000 života, mahom civila, ali i pripadnika raznih paravojnih formacija na obe strane, te policije i britanske vojske koja je poslata da smiri situaciju, a zapravo je samo dolila ulje na vatru. Na stranu kompleksna istorija i promenljiva dinamika sukoba tokom Nevolja; u političkom smislu, ovaj period je bitan jer je kao posledicu sukoba, 1972. London preuzeo direktnu upravu nad Severnom Irskom. To je podrazumevalo raspuštanje Stormonta i regionalne vlade, stavljanje bezbednosnog i pravosudnog aparata pod direktnu jurisdikciju Vestminstera, te imenovanje činovnika iz Londona kao državnog sekretara za Severnu Irsku.

Mirovnim sporazumom naVeliki petak 1998, ove mere su delom ukinute i stanje je vraćeno na period pre 1972. To je podrazumevalo ponovno uspostavljanje parlamenta i izvršne vlasti, ali sa nekim bitnim izmenama.

Naime, preNevolja, političkim životom Severne Irske u potpunosti su dominirale političke organizacije protestanata. Kako je pregovorima tokom 1990-ih pokušavano da se dođe do nekakvog rešenja koje će zadovoljiti obe strane, bilo je jasno da povratak na staro jednostavno nije opcija. Sporazumom je dakle odlučeno da će nadalje izvršna vlast biti podeljena, dakle da nijedna od dve strane više neće moći da nameće svoju apsolutnu volju drugoj strani prostom većinom u skupštini, i to tako što je odlučeno da najjače strankesa obe strane u skupštini daju predsednika vlade i njegovog zamenika, dok će ostala ministarska mesta biti ravnomerno raspodeljena među njima. Tako je postignuta ravnoteža koje je, u manjoj ili većoj meri, trebalo da zadovolji obe strane: nešto brojniji protestanti na svim izborima od tada davali su većinu svojoj glavnoj političkoj stranci, Demokratskoj unionističkoj partiji (DUP), a katolici svom glavnom političkom predstavniku Šin Fejnu. Kako je DUP uvek bivao najveća stranka u Stormontu, na neki način je imao monopol na mesto predsednika vlade, dok je Šin Fejn davao njegovog zamenika – međutim, samo onda kad bi se parlament i vlada zaista i formirali, što nije uvek bio slučaj. Sporazumom iz 1998. ukinuta je takođe itvrda granica između Severne i Republike Irske, demontirani svi granični prelazi, te dato dvojno, britansko i irsko državljanstvo svim građanima Severne Irsko koji su to želeli.

BREXIT i NOVE „NEVOLJE“: I sve je bilo lepo doBrexita. Zapravo nije uvek sve bilo sjajno i bajno. Stormont nije baš uvek bio u funkciji posle izbora, a izvršna vlast često nije mogla da se oformi usled opozicije što unionista (češće), što Šin Fejna (ponekad), tako da je recimo Severnom Irskom u periodu 2002-07, kao i u vremeNevolja, upravljano iz Londona; isti scenario se ponovio 2017, nakon izlaska Šin Fejna iz vlade, pa je Severna Irska ponovo bila bez izvršne vlasti pune tri godine.

Belfast je ostao grad podeljen zidom i bodljikavom žicom; murali heroja sa obe strane, poginulih u borbi zanašu stvar, predstavljenih maltene kao svetaca, i dalje krase fasade kuća i pabova katoličkih i protestantskih četvrti; povremeno je i dalje dolazilo do krvavih sukoba; maršira se; obe strane naoružane su i dalje do zuba… ali ‘ajde sad, da ne kvarimo optimističan tok priče zalaženjem. Bitno je: Severna Irska se polako oporavljala, a i pored političkih suprotstavljenosti, rane su lagano zarastale.Brexit je međutim doneo probleme. I to one koji itekako imaju potencijal da ponovo izazovu sukobe. Da skratim priču prostim zaključkom: usijane glave na obe strane su i dalje spremne da odmah zarate u slučaju da se (za katolike) ponovo uspostave granični prelazi koji bi i fizički podelili irsko ostrvo, (za protestante) ili bilo kakav čin kojim bi se doveo u pitanje suverenitet Velike Britanije u Severnoj Irskoj. SaBrexitom je znači stigao problem koji je zadirao u oba osinja gnezda: ako Britanija izađe iz EU i jedinstvenog carinskog tržišta, gde namestiti granicu za carinjenje robe? Između Republike Irske i Severne Irske, ili između Severne Irske i ostatka Britanije? Prvo je bilo neprihvatljivo za katoličke nacionaliste, drugo za protestantske unioniste.

Nakon mnogo povuci-potegni, komičnih situacija u britanskom parlamentu,šutiranja Tereze Mej sa mesta premijera u Londonu, dolaska Narandžastog Džonsona na njeno mesto – ponajviše zahvaljujući podršci DUP (jernarandžasti se Narandžastom raduju), šokantnih izbora u Britaniji 2019. i kojekakvih drugih peripetija, Brisel, Dablin i London konačno su krajem 2019. potpisali protokol kojim je postignuto rešenje koje je ipak bilo prihvatljivije katolicima: nevidljiva granica za kontrolu i carinjenje robe između EU i Britanije smeštena je posred Irskog mora.

Rešenje, koje je počelo da se primenjuje od prošle godine, zapravo je sa ekonomske strane izuzetno povoljno za biznis u Severnoj Irskoj, jer se ona time našla u jedinstvenoj poziciji da pripada obema ekonomskim zonama, i EU i UK. Ali, u Severnoj Irskoj simbolizam je bitniji od stvarnosti. Šta ćete, ljudska glupost je neuništiva, a DUP inače nikad nije bio ničim zadovoljan (to ih nekako najbolje opisuje kao stranku). Nakon sporazuma iz 1998, nisu bili zadovoljni jer su morali da dele vlast sa Šin Fejnom; 2002. nisu bili zadovoljni jer se po njihovom mišljenju Šin Fejn nije dovoljno ogradio od IRA; pa su nakon sporazuma iz 2019. bili razočarani uvođenjem kontrole robe koja se kretala između Severne Irske i ostatka Britanije. Ovo je naročito prenaglašeno od prošle godine, kad se najzad krenulo sa primenom protokola. Za unioniste, to je navodno dokaz da Severna Irska polako klizi van zagrljaja Britanije i ide ka ujedinjenju sa Republikom Irskom.

NI NARANDŽASTI NI ZELENI: U takvoj atmosferi, održani su 5. maja izbori za Stormont. Iznenađenje za mnoge bila je pobeda Šin Fejna. Zaista istorijski momenat. Prvi put posle 400 godina, na čelu Alstera (irski naziv za jednu od tradicionalnih pokrajina ostrva) dolazi katolik! Kako je došlo do toga? Pa lepo, opterećeni tradicionalnim pitanjima britanskog suvereniteta, očuvanja istorijskih prava protestanata i ogorčeno napadajući protokol o kontroli robe, DUP se zapravo otuđila upravo od svojih protestantskih glasača. Šin Fejn je odigrala pametnije, i svoju tradicionalnu temu, pitanje ujedinjenja ostrva, potpuno ostavila po strani, dajući prednost socijalnim temama.

Pogledajmo rezultate. Šin Fejn je zapravo osvojila isti broj poslanika kao i na prethodnim izborima 2017 (27 od 90 koliko sedišta ima Stormont), a tek je neznatno popravila procenat glasova, sa 28 na 29 posto. NJihov glavni rival sa druge strane, DUP je potpuno podbacio, sa svega 25 osvojenih mandata i padom od gotovo sedam procenata osvojenih glasova u odnosu na 2017, sa 28 na 21 posto. I to je grm u kome leži onaj očigledni zec. Sveukupno, protestantske stranke osvojile su i ovaj put većinu naspram svojim sektaških pandama sa druge strane: DUP sa 25, alsterski unionisti sa devet, nezavisni unionisti sa dva i tradicionalni unionisti ekstremno radikalnog Džima Alistera sa jednim poslanikom, imaju dva poslanika više od Šin Fejna i Socijaldemokratskih laburista (SDLP), druge velike katoličke stranke koja je sa 12 mandata u prethodnom sazivu, sada pala na osam. Samo zahvaljujući mirovnoj formuli iz 1998, Šin Fejn će imati predsednika vlade, iako je odnos poslanika (i osvojenih glasova) i dalje u korist protestanata. Gde su onda nestali glasovi DUP i SDLP? E u tom grmu leži najkrupniji zec, i to je najbitnija posledica ovih izbora.

Pravi pobednik ovih izbora je zapravo Alijansa za Severnu Irsku, umerena, liberalna stranka centra, koja sebe opisuje kao: „ni narandžasti, ni zeleni“. Oni su sa devet skočili na 17 osvojenih mandata i tako poslali najsnažniju poruku sa ovih izbora – da je mladima, obrazovanima i srednjoj klasi, muka od svađa, stalnih tenzija i sektaških podela. Kad se pogleda struktura njihovih glasača na ovim izborima, vidimo da su polovina protestanti, oko trećina osobe koje odbijaju da se izjasne po verskoj pripadnosti, a čak petina njihovih glasača su katolici.

Ovo je jako bitno – i daje odgovor na pitanje kud se dedoše glasovi SDLP – jer je Alijansa zapravo nastala pre pola veka kao umerena unionistička partija! Kako tumačiti ovaj uspeh stranke kojoj je na srcu pre svega mir, prosperitet običnih ljudi i interes Severne Irske, a ne Republike ili Britanije? Jasno je najpre da su mlade osobe, rođene tu negde pre, ili malo posle sporazuma iz 1998, mnogo manje opterećene prošlošću. Oni su odrasli u (varljivom) miru, nisu doživeli bombe i atentate, doživeli su da imaju normalno detinjstvo i školovanje, osetili prosperitet koji je zahvatio i Severnu Irsku u godinama preBrexita, i za njih su priče o tome ko je prvi došao, ili ko je koga oterao, ništa drugo do robovanje nebitnim stvarima u životu.

Pre deset godina uKembridžu sam imao cimerku iz Belfasta, umetnicu iz dobro stojeće protestantske porodice, koja mi je još tada rekla kako joj ideja ujedinjene Irske deluje onako… baš kul, i smatra da je ujedinjenje ostrva prirodan sled stvari, koji nju kao protestantkinju ni najmanje ne ugrožava. Nešto kasnije sam, takođe uKembridžu, imao prilike da razgovaram sa postdiplomcem iz dobro stojeće katoličke porodice, koji mi je naprotiv rekao kako bi naravno voleo da vidi ujedinjenu Irsku, ali da mu u tom trenutku uopšte ne smeta život u finansijski stabilnoj i ekonomski mnogo prosperitetnijoj Britaniji.

Šta im je oboma bilo zajedničko: bili su mladi, obrazovani, otvorenih pogleda na svet i život i, za razliku od svojih zadrtijih zemljaka sa obe strane, spremni da praktično gledaju na život. Desetak godina kasnije, ljudi poput njih napuštaju tradicionalne obrasce glasanja, koje je irski analitičar Fintan O’Tul opisao otprilike kao „zapuši nos i glasaj za svoje, koliko god da ti lično smrde“, i traže treći put. I to je to. To je jedini put za mir, ne samo u Severnoj Irskoj, već u bilo kom spornom, namučenom i podeljenom regionu Evrope: evolucijom odozdo, evolucijom svesti običnih ljudi da sebi postave pitanje šta žele od života i šta žele u životu – da ga prožive, ili da životare? Alijansa je razbila monopol DUP i Šin Fejna da samo oni tumače želje običnih ljudi u svojim verskim zajednicama.

BURE BARUTA & BROJ BUDALA: Kako je uspeh Šin Fejna ipak izazvao senzaciju širom sveta, mnogi su naravno postavili pitanje, otvara li se ovim konačno put ujedinjenju irskog ostrva? Odgovor je odsečno ne! Najpre, kako je već rečeno, njihova pobeda na izborima pre tri nedelje je pre rezultat rasipanja protestantskih glasova. Ali ni u Severnoj Irskoj, a naročito ne južno od granice, nikome ne pada na pamet da poteže tu temu koja bi momentalno dovela do novog rata. Neki komentatori su opet uspeh Šin Fejna na severu doveli u vezu sa uspehom stranke na irskim izborima početkom 2020, verovatno tražeći u toj vezi nekakav dokaz o navodnoj ofanzivi pod vođstvom dve energične žene, Meri Lu Mekdonald u Dablinu, i Mišel O’Nil u Belfastu. Veze nema, jer su pre svega sami Irci u Republici prilično nezainteresovani za bilo kakveodsudne bitke za ujedinjenje ostrva. Naravno, većina želi da vidi ujedinjenu Irsku, ali ne po cenu obnovljenih sukoba, ili ne daj Bože rata. Uopšte, dešavanja u Severnoj Irskoj nemaju mnogo uticaja na politički razvoj u Republici Irskoj.

Levičarska Šin Fejn je na izborima južno od granice 2020. osvojila drugo mesto, razbivši time jednovekovni duopol dve vodeće stranke desnog centra, Fina Fol i Fine Gel, pre svega stavljanjem akcenta tokom kampanje na ona pitanja koja su bitna običnim ljudima. Irska je država sa mnogo socijalnih problema, rastom kriminala, manjkom stambenih jedinica, endemskom korupcijom u politici…

Napuštanjem svoje agresivne nacionalističke retorike, Šin Fejn je sebi dala šansu kod razočaranih Iraca, koji su joj pre dve godine poklonili poverenje tražeći rešenja za svoje lične probleme, a ne zarad nacionalističke histerije. Sada, kad je probila led, Šin Fejn u Irskoj uvek treba da ima na umu sudbinu Aleksa Salmonda u Škotskoj: nakon uspeha njegovih nacionalista na škotskim izborima 2011, poistovetio je rezultat glasanja za njegovu stranku sa težnjom Škota za nezavisnošću. Rezultata: Aleksa Salmonda više nema u škotskoj politici, a ideja referenduma bi, da nije bilo nesrećnogBrexita, bila kompromitovana bar za naredne dve generacije.

Ali da se za kraj vratim temi: šta i kako dalje u Severnoj Irskoj? Daleko od toga da je sve ružičasto, jer dokle god bude bilo budala koje su spremne da se odmah late oružja ukoliko im se učini da se pravi nekatvrda granica, bilo prema Republici, ili Britaniji, Severna Irska će ostati bude baruta koje u svakom trenutku može da eksplodira. Trajni mir će se postići tek onda kad se broj takvih budala bude sveo na tako malu meru, da njihova najbliža okolina počne da ih prezire, a oni se sami osete nebitnima u bilo kom pogledu i po bilo kom pitanju. Dakle, evolucijom svesti Severnih Iraca. Taj dan trajnog mira naravno još uvek nije blizu. Ipak, uspeh Alijanse je u ovom trenutku najbolji mogući razvoj i zalog za mirnu budućnost Severne Irske.