Zahlađenje kad mu vreme nije

Kameron Manter priprema se u Stejt dipartmentu za ambasadorsku dužnost na kojoj mu mnogi baš i ne zavide. Posle letnjeg odmora predviđeno je da dođe na poziciju glavnog američkog diplomate u Beogradu – u situaciji kad je sve više onih koji već i javno upozoravaju da bi, uprkos tekućem globalnom otopljavanju, u odnosima između Srbije i SAD moglo uskoro da dođe do ozbiljnog zahlađenja. Pa čak i do tako snižene diplomatske temperature koja će učiniti da se poprilično produži period između najavljenog odlaska sadašnjeg američkog ambasadora Majkla Polta i dolaska njegovog imenovanog naslednika iz Vašingtona. Ako ne i do nečeg mnogo goreg.
Na obema stranama obeležena je nedavno 125. godišnjica uspostavljanja diplomatskih odnosa između naših dveju zemalja. Odnosa, koji su do početka 90-ih išli uzlaznom putanjom, da bi onda, u proleće 1999 – zbog Miloševićevog konačnog divljanja na Kosovu – bili dramatično prekinuti vazdušnom intervencijom NATO protiv Srbije i Crne Gore. Kosovo je, kao što je poznato, posle tog rata ostalo samo na papiru deo Srbije, a nailazeće konačno rešavanje statusa te pokrajine ozbiljno preti da ponovo maksimalno iskomplikuje ionako ne baš sasvim normalizovane međusobne odnose.
Početkom ove nedelje sa ključnih vašingtonskih punktova emitovani su sasvim jasni signali da Amerika ne da nema nikakvih dilema oko svoje nedvosmislene podrške Ahtisarijevom planu kontrolisane nezavisnosti Kosova, već i da je vrlo angažovana u nastojanju da se ta inicijativa izgura i verifikuje u Savetu bezbednosti (SB) možda i do kraja idućeg meseca. Državni podsekretar Nik Berns izvestio je tim povodom kongresni Odbor za spoljnu politiku da Amerika računa da već ima „dovoljno glasova“ za rezoluciju Saveta bezbednosti kojom će se „ukloniti političke i pravne prepreke“ za buduću nezavisnost Kosova. Berns je najavio i završnu fazu tog procesa: „Kad rezolucija bude prošla, verujemo da će kosovski lideri proglasiti nezavisnost – i onda će SAD i ostale zemlje priznati tu nezavisnost.“
U kongresnom zdanju na Kapitol Hilu, paralelno su ovih dana lansirane dve „kosovske rezolucije“ kojima je – za razliku od Iraka i Avganistana – demonstrirana u poslednje vreme apsolutno nezamisliva saglasnost i podrška Kongresa poziciji administracije u rešavanju jednog, i za Ameriku, sve aktuelnijeg međunarodnog problema. I to problema sve ozbiljnijeg, imajući u vidu činjencu, kako se konstatuje, da nesuglasje sa Moskvom oko Ahtisarijevog plana – bar na javnoj sceni – počinje da dobija formu i dimenziju diplomatskih konfrontacija iz perioda hladnog rata, za koji se računalo da je prepušten istoriji. I pored toga, očekivanje je u Vašingtonu da će se kanalima zakulisne diplomatije sa Moskvom doći do obostrano prihvatljive formule o varijanti kontrolisane nezavisnosti za Kosovo, pod vojnom upravom NATO i političkim nadzorom EU. I sa Kontakt grupom (čitaj: Amerikom i Rusijom) kao stalnim kontrolorom sprovođenja dogovorenog sporazuma – pre svega kad je reč o stvaranju uslova za ravnopravan i bezbedan život srpske zajednice u pokrajini.
U međuvremenu, glavni izvođači američkih diplomatskih radova iz administracije i Kongresa sve češće i sve konkretnije govore o šansi da Kosovo „sa novim statusom“ dovede do prevazilaženja sadašnjih „napetih odnosa“ Beograda sa Vašingtonom. Odnosno, kao priliku za Srbiju da se gutanjem te „Ahtisarijeve žabe“ brže uključi u evro-atlantske tokove i integracije. Kontraupozorenja koja, s tim u vezi, počinju da se čuju iz Beograda primaju se prevashodno kao „poruke za domaću upotrebu“ i povod za sve učestalija javna podsećanja na Srbiju kao tradicionalnog američkog prijatelja i saveznika iz dva svetska rata. „Odbacujući Miloševićevu politiku nacionalizma i podela, Srbija nastoji da se vrati evropskoj matici. Mnogi od srpskih lidera smatraju da se kažnjavaju zbog zločina Miloševićevog režima. Oni nisu činili te zločine, ali imaju istorijsku i moralnu odgovornost da završe sa nasleđem te prošlosti Srbije i da ostave za sobom taj bagaž iz Miloševićeve ere pred vratima evro-atlantske zajednice. U normalizovanju odnosa sa svetom potrebno je, za početak, da Srbija u potpunosti ispuni sve obaveze prema Tribunalu u Hagu. Pozivamo Srbiju da podrži sprovođenje Ahtisarijevog sporazuma, posebno podstičući kosovske Srbe da iskoriste široke i dalekosežne prednosti njegovih odredaba, kao i da uspostavi normalne političke i ekonomske odnose sa Kosovom, kao što je to učinjeno sa ostalim državama naslednicama bivše Jugoslavije“ – rekao je tim povodom u Kongresu Nik Berns, u izjavi koja se apsolutno može uzeti kao zajednički imenitelj vašingtonskih poruka Beogadu.