Zamajavanje s predumišljajem

Famozni „šesti“ i atraktivni „nulti“ princip, čudna su smesa političke logike i političkog diletantizma. Prvo je G17 Plus promovisala „šesti princip“, da bi ga zdušno podržala koalicija Demokratske stranke Srbije i Nove Srbije. To znači da Demokratska stranka pristane na „podelu odgovornosti“ – da Koštunica bude premijer, a ovi će zauzvrat podržati Tadića za predsednika Srbije. Na prvi pogled sasvim logično, jer bi bilo neozbiljno da sutra vladine stranke na predsedničke izbore idu s dva kandidata. Na drugi pogled sasvim besmisleno: Uz dodatno breme mnogo lošeg ili nešto manje mnogo lošeg rešenja za Kosovo, Koštunica bi i na predsedničkim izborima ostao u najboljem slučaju tamo gde je sad, a to je treće mesto, pa mu ništa drugo i ne bi preostalo nego da podrži nekoga. Opet, birači G17 Plus su dovoljno politički pismeni da i bez javnog Dinkićevog poziva u konkurenciji Tadića i radikala Nikolića, podrže Tadića, tako da i Dinkić „šestim principom“ nudi nešto što se već podrazumeva. S druge strane, Koštunica uz svu dobru volju ipak ne može na predsedničkim izborima da „garantuje“ za svoje birače sa parlamentarnih izbora, i kontroliše njihove eventualne radikalske porive, a niko ne može da bude načisto da li će Velji da „pukne film“ pa da se i on oproba u trci za predsednika Srbije.
Uostalom, zar bi podrška DSS, NS i G17 Plus, Tadiću bila energičnija od one koju su ove stranke, plus SPO, onomad pružile Draganu Maršićaninu kao predsedničkom kandidatu? Dakle, DSS i G17 Plus nude tadićevcima ono što im ne treba. Ali, hajde da obrnemo „šesti princip“: Da neko iz DS postane premijer, možda čak i Đelić, a da onda DS zdušno podrži Koštunicu za predsedničkog kandidata. To bi tek bila sprdnja. Zamislite, na primer, dva Dragana: Đilasa i Šutanovca kako deru đonove udarnički obilazeći Srbiju i agitujući za Koštunicu. Pa, onda neko od njih pita: „Ko?“. A, slučajni prolaznici valjda treba da kažu „Koštunica“. Ali, pod uslovom da se niko ne nasmeje. Uostalom, ako Srbija ima kratko pamćenje, Koštunica i Vladeta Janković ga nemaju. Oni se sigurno sećaju da je nekad postojao sličan „koalicioni dogovor“, u vreme Koalicije Zajedno, da SPO podrži Đinđića za gradonačelnika Beograda, a da DS podrži Vuka Draškovića za predsednika Srbije. Kako su tada demokrate podržale Draškovića, verovatno bi sutra podržale i Koštunicu, ako bi „šesti princip“, fore radi, okrenuli u njihovu korist. I kao što je onda SPO u afektu oborio Đinđića s mesta gradonačelnika i ušao u pakt sa socijalistima, tako bi i Koštunica očas posla oborio Đelića ili nekog drugog Tadićevog premijera, uz rizik da bi ga „afekt“ mogao odvesti u, za sada podsvesni, savez s radikalima.
Dakle, „šesti princip“ je zamajavanje (s koje god strane da gledaš), i ruku na srce, prilično vešta (logična) ucena DSS i G17 Plus. U nedostatku boljeg odgovora, DS se istrčala sa takozvanim nultim principom, po kome bi sadašnje vladine stranke trebalo da na lokalnom nivou raskinu sve koalicije sa radikalima i socijalistima. Možda te koalicije i jesu „antievropske“ i „neprincipijelne“, ali ako su radikali i socijalisti cena da u nekoj opštini funkcionišu vodovod i kanalizacija, to verovatno i nije neka velika cena. Postojeći haos na lokalu, uz prihvatanje „nultog principa“ prešao bi u anarhiju. I gle paradoksa, u tome i jeste sva vrednost „nultog“, jer on zajedno sa „šestim“ pokazuje neminovnost raspisivanja istovremenih izbora na svim nivoima. I tu bi mnogi profitirali: U „tehničkom“ stanju, bez Skupštine, Koštunica i Tadić bili bi spaseni odgovornosti za Kosovo jer će u međuvremenu stići i taj račun, radikali bi profitirali na Kosovu i ako bi i posle svih leleka koji bi usledili, opet bili van vlasti, morali bi valjda i oni da se zapitaju o smislu daljeg bavljenja politikom. Sve najrizičnije, Čedomir Jovanović je već prevalio preko usta i preskočio cenzus, tako da bi sad već mogao da ima ambicije i da „utiče na vladu“, kako to voli da kaže, a motiva sigurno ne bi zafalilo ni Vuku Draškoviću, pa čak možda ni Nebojši Čoviću. Dinkić je dovoljno vešt da održi iluziju o G17 Plus kao „najkonstruktivnijem partneru“ u pregovorima, tako da on ne bi poneo etiketu krivca za njihovu propast, te bi kladioničari na novim izborima na njega opet mogli da odigraju sigurno: „iz keca u kec“.
Ali, problem je što od ovih koji pregovaraju tobože niko neće nove izbore. A, toga se i plašimo. Tobože narod je demoralisan jer mu se zgadila politika. Možda, ali samo na prvi pogled. Zar birači DS ne bi cenili odbranu Đelića, ne toliko zbog Đelića, koliko iz principijelnih razloga, zar bi birači G17 rizikovali sredstva koja su njihove firme i institucije dobile iz Nacionalnog investicionog plana, ili „Dinkićeve“ stambene kredite za one koji nemaju u vlasništvu nekretninu, a imaju manje od 45 godina. Koštunica i Velja, bez obzira na nečiju motivaciju, sigurno ne bi bili četvrti, a izbori na svim nivoima, uz mogućnost rada na dodatnoj „atraktivnosti“ narodnjačke koalicije, i pretvaranja „nultog principa“ u svoju prednost, sigurno su po njiih „časniji“ izlaz od Đelića na mestu premijera. O motivima radikala, LDP, SPO i ostalih, ne treba trošiti reči. SPS se već jasno izjasnila da se ne gadi novih izbora koji su bolji od ovog pregovaračkog mučenja, a sa njima raste i šansa za novi (manjinski) koalicioni kapacitet koji je u sadašnjoj konstelaciji deplasiran.
Neko od čitalaca možda bi nas pitao kako ti pregovori izgledaju tamo kad si „na licu mesta“. Pa, otprilike kao zamajavanje s predumišljajem: Svi su bog zna kako ljubazni, ali iza te usiljene ljubaznosti i zabrinutosti nad Srbijom i njenom evropskom sudbinom teško je sakriti utisak arogancije, diletantizma, nesposobnosti, egoizma, pa i zajebancije na momente. Ili, jednom rečju, to je politikanstvo i dokaz jezive nezrelosti ovdašnjih elita takozvanih demokratskih partija.
Kakav je dosadašnji bilnas pregovora: DSS je prilično uspela otezanjem i opstrukcijom da okrnji Đelićeve mandatarske kapacitete, a DS sve više uspeva u onome što nam jedan blizak Tadićev saradnik na uvo kaže, a to je da „hoćemo da ih isteramo na čistac“. Odnosno da dokažu da Koštunica i ne pomišlja da sruši sve mostove prema Nikoliću i Dačiću, odnosno da ne pomišlja da mandatar u ovakvom rasporedu snaga bude neko osim njega. Tačnije, u ovom trenutku, što se DSS tiče, čak i Maršićanin ima veće šanse od Đelića. Takođe, Koštunica, kažu nam u DS, ne trampi policiju baš tako lako za vojsku, a „Mlađa i Velja misle da su bogomdani za svoje fotelje“. U narodnjačkoj koaliciji su, opet, uvereni da Đelić „očigledno nema autoritet“, a da Koštunica u vladi bez Jočića postaje upadljivo „protokolaran“. Taj Đelićev autoritet je poljuljan i što se ponekad čini da ga njegovi podržavaju kao što je SPS nekad podržavala Lilića za predsednika Srbije.
U celoj priči krcatoj demagogijom, zaboravlja se stara i uvek tinjajuća frakcionaška netrpeljivost pregovarača, plus nataložena zla krv u postpetooktobarskim odnosima. Ta animoznost ponekad čak deluje i klinački, kao u slučaju Dinkića i Đelića. Posebno je iritirajuće, kad nakon svake ritualne pregovaračke seanse, akteri kažu da nisu razgovarali o personalnim rešenjima, već o „načelima“. Što je na neki opskuran način i tačno, jer su za potencijalne partnere resori baš načela. Između šlepera i lopata demagogije – načelne saglasnosti oko prvih pet principa (Evropa, Kosovo, Hag, ekonomija i borba protiv kriminala), pregovori su demistifikovali i famozni koalicioni kapacitet DSS. Na kraju je ispalo da se on svodi samo na to da DSS može bez nelagode sa SPS. A, kad SPS nije u bubnju, taj kapacitet se pokazuje kao prilično jalov. Vešto dozirana pretnja koalicije DSS sa radikalima, operativno je neizvodljiva jer bi u njoj DSS realno mogla da dobije, ne računajući Novu Srbiju, ono što je otprilike prošli put pripalo SPO: spoljne poslove, trgovinu, kulturu i dijasporu. Opet, koalicija sa DS daje mnogo više, ali isuviše udara na sujetu i uprkos načelnoj saglasnosti oko ovih prvih pet principa, neprirodnija je nego savez sa SPS, iako bi SPS maltene postala besmislena kada bi se zaista „operacionalizovalo“ tih pet principa.