Zamke individualizma i racionalizma

Mnogi su uzroci koji se obično spominju kad se govori o ratu i neprijateljstvu među ljudima i državama. Njih najčešće vidimo u nacionalnim, političkim, ekonomskim i religioznim razlikama sukobljenih strana. U cilju prevazilaženja kriza, savremena civilizacija upravo teži ka brisanju tih razlika zavođenjem jedinstvenih ekonomskih, političkih i društvenih sistema. Jednom rečju, savremeni svet teži ka integraciji društvenih zajednica na svim nivoima, do zagovaranja jedinstvene države i religije, u cilju prevazilaženja neprijateljstva među ljudima. Koliko se u ovom uspelo, ili tačnije, nije uspelo, pokazuje raspad svih saveza, uprkos svim naporima, i sve pristupnije raslojavanje ljudi na svim nivoima, koje vodi u sve otvorenije sukobe i sve krvavije ratove. Ovakva stvarnost nas tera, hteli mi to ili ne, da još jednom preispitamo svetsku dijagnozu uzroka sve češćih i sve krvavijih sukoba među ljudima, kako bismo mogli da preduzmemo i pravilnu terapiju, dok za to još ima vremena i mogućnosti. Dakle, da li je uzrok sukoba među narodima u njihovoj različitosti: različitim političkim i društvenim, ili pak religioznim sistemima, ili u nečem drugom?

Mržnja u ime Boga

Evidentno je da pravoslavno hrišćanstvo nije mnogo sudelovalo u stvaranju i razvoju savremene civilizacije. To je otuda, na žalost, što pravoslavna crkva u ovom periodu, kada je i građena savremena civilizacija, malo brine za istoriju. Opredeljenje za Carstvo Nebesko, kao suština hrišćanskog života, shvatalo se od mnogih kao bežanje od sveta. Zbog toga crkva na Istoku nije mnogo doprinela u stvaranju brojnih problema koje je stvorila savremena civilizacija, ali isto tako i nema mnogo udela u velikim otkrićima koja su, u mnogome, preobrazila istoriju, a na dobro celog sveta. Međutim, to ne znači da se ona ne koristi svim ovim dostignućima, kao i da svi problemi koji opterećuju savremeni svet nisu i njeni problemi. Tekovine modernog sveta su nasleđe, kako Zapada, tako i Istoka. Naime, individualizam i racionalizam, a na osnovu toga i ubeđenje o samodovoljnosti jednog čoveka i naroda u odnosu na drugog, sve su prisutniji i zadiru u sve sfere života: kako društvenog, tako i crkvenog, i u tradicionalno pravoslavnim zemljama. Noviji i najnoviji krvavi sukobi na Balkanu, i u Evropi, i šire, su dovoljan dokaz za to. U pravoslavnoj crkvi, a na osnovu savremenog modela življenja i odnosa prema onome što nas okružuje, sve češće se i samo crkveno predanje koristi radi distanciranja od drugih, kako na opštem planu Istok-Zapad, tako i unutar crkve među njenim članovima. Crkveni identitet se danas i na Zapadu i na Istoku, neretko, određuje, ne na osnovu zajedništva i ljubavi prema drugom, već na distanciranju od drugih i, ne daj Bože, mržnji prema drugom, radi Boga, i u ime Boga.

Savremena civilizacija, ili takozvani novi vek, kao što mnogi tvrde, obiluje sukobima koji su, bez presedana, najkrvaviji u istoriji i po broju žrtava i uništenja, i po monstruoznosti zločina. Kao po pravilu oni su izbijali u istoj državi (revolucije), ili među državama istog društvenog i ekonomskog sistema, pa čak i iste religije. To i da izvor sukoba nije samo u različitosti nacija i političkih sistema, mada ima izvorište i u tome, niti pak što u težnji za oslobođenjem, već izgleda da je u korenu savremene civilizacije postavljeno nešto što neminovno vodi ka sukobima. Na ovo ukazuje još i činjenica da su najkrvaviji sukobi u novijoj istoriji čovečanstva, kao što su Prvi i Drugi svetski rat, svoje početke upravo imali u Zapadnoj Evropi koja je i kolevka savremenoj civilizaciji, državama koje su, izgrađene po uzoru na evropsku civilizaciju, kao što su: Amerika, Rusija, Japan i dr. U čemu je problem savremene civilizacije, i gde su izvori svim tim sukobima? Pre nego što se osvrnemo na ovaj problem, a radi lakšeg identifikovanja ovog problema u savremenom društvu, potrebno je podvući jednu činjenicu koja je vrlo bitna, a koju kao po pravilu često zanemarujemo kao sporednu.

Opasna podeljenost

Individualizam u načinu života, praćen racionalizmom, opasno deli jedan jedinstveni i nedeljivi Božiji svet, čak do uništenja. Svetski ratovi, pa i najnoviji sukobi na Balkanu, i uopšte u svetu, su nam odškrinuli vrata da bismo mogli da nazovemo veliku katastrofu koja može da nas zadesi ako se ozbiljno ne zamislimo nad svojim, savremenim, načinom života. A njega karakteriše opasna podeljenost, kako u svetu u celini, tako i u sferi crkvenog života. I što je još tragičnije, postoji težnja kod mnogih, i na Istoku i na Zapadu, da se podeljenost utemelji kao jedina istina postojanja i da se njoj svesno teži proglašavajući to za najveću vrlinu.

Postoji jedan suštinski uzrok koji tera čoveka da se ograđuje i distancira od drugog, a zatim da u drugome vidi i neprijatelja, a to je smrt. Čak i kada je nismo potpuno svesni, naša smrtnost i ugroženost našeg bića od smrti prirodno vodi svako biće, a posebno čoveka, u izolaciju i stvara strah od drugog, u cilju samoodržanja. Kod čoveka, budući da je on jedino biće na Zemlji koje tu svoju ugroženost od smrti vidi u perspektivi apsolutnog nepostojanja zato što čovek doživljava smrt ne kao jedan prirodni događaj u nizu događaja, već kao potpuno neprirodan i, u odnosu na postojanje i život, koje doživljava kao večno trajanje, opasan jer preti ništavilom, taj odnos prema drugome može biti neprijateljski do krajnjih granica. Jednom rečju, čovek je sklon da neprijateljstvo prema drugome opravdava time da na taj način štiti sebe, odnosno, u blažoj formi, da u distanciranju od drugog vidi jedinu mogućnost svoga prosperiteta. Ovo stanje je u Crkvi poznato kao stanje palog sveta, jer se upravo suština greha sastoji u individualizmu i zatvaranju u sebe, pre svega u odnosu na Boga, a zatim i u odnosu na sve ono što nas okružuje. Zato je u hrišćanstvu ljubav kao zajednica sa drugim i svim onim što nas okružuje ontološka podloga života, a ne prosto jedna od mnogih vrlina. Međutim, pored ovog stanja koje preti svetu od kada je on stvoren, a pre svega od greha prvih ljudi, nešto se dodatno dogodilo u svetu i to, čini nam se, u savremenoj civilizaciji, a što neprijateljstvo među ljudima pretvara u svetske katastrofe neviđenih razmera. O čemu se radi?
Koreni savremene civilizacije, koja je rođena u Zapadnoj Evropi, su u individualizmu i racionalističkom odnosu prema svetu i životu. Počevši od blaženog Avgustina (5. vek), koji je čoveka video kao individuu koja u sebi samoj ima osnov svog identiteta, pa preko Boecija, koji je čoveka i definisao kao natura individua supstantia rationabilis, utemeljila se jedna nova ontologija apsolutno strana hrišćanstvu, a ipak u hrišćanskim kulturama – ontologija individualizma.
Dakle, nešto što je imanentno svakom ljudskom društvu otkako svet postoji, a to je individualizam i težnja za distanciranjem od drugih, pa i od samoga Boga, što je hrišćanstvo okarakterisalo kao greh i lažni život, u savremenoj civilizaciji je postalo jedina istina, večna ontologija i jedino pravo stanje čoveka i svakoga bića. Čovek je utoliko veći ukoliko je nezavisniji od drugih, što savremena definicija ličnosti upravo i govori kada kaže da je čovek utoliko ličnost ukoliko je svestan samoga sebe i razlika u odnosu na druge i odvojenosti od drugih.
Kasnije je na osnovu ovakvog shvatanja čoveka, a posredstvom Dekartove filosofije, utemeljen racionalizam kao osnov celokupnog života. Čuvena Dekartova maksima corgito ergo sum, mislim, dakle postojim, ukazuje na to da je logika osnov postojanja, i to ne samo onoga koji misli o sebi, već svega što nas okružuje.
Ovakvo shvatanje nije bilo samo periferno mišljenje pojedinih ljudi. Postalo je sistem života koji se razgranao svuda i obuhvatio sve sfere bitisanja. Kao dokaz ovome je razvoj sholastike u srednjem veku koja je imala za cilj osposobljavanje ljudskog uma da pravilno funkcioniše, a zatim kroz pojavu enciklopedista i uspostavljanje škola za široke narodne mase, i obučavanje ljudi da na osnovu svoga uma određuju i šta je istina i šta je dobro, a šta zlo. Taj način života je postao jedino moguć i jedino istinit. Štaviše, na osnovu njega se određivalo i da li postoji Bog, ili ne postoji. Stvoreni svet je proglašen jedino postojećim i na taj način definitivno odvojen od Boga. U toj odvojenosti je, štaviše, i njegovo jedino istinito postojanje.
Na osnovu ovakve postavke, malo pomalo, čitav život je počeo da se raslojava na sastavne delove i da se kao takav meri logikom. Svet je postao objekt našeg umnog istraživanja. Istina i postojanje sveta su skup mnogih individua koje nisu povezane među sobom organski i zato tragedija jednog ne predstavlja tragediju drugog i obrnuto: postojanje jednog ne povlači nužno i postojanje drugih. Svet je logički sistem. U njega samo treba prodreti i zaviriti. Kad to učinimo, tad celokupan svet služi nama i mi možemo da ga menjamo, s obzirom na svoje logičke zahteve i potrebe. Ako nešto i ne možemo logički da shvatimo, to ne znači da ono nadilazi logiku, već da ćemo to shvatiti kad dostignemo viši stupanj razvoja naše logike. Ono baš što se logikom nikako ne može obuhvatiti i njome kontrolisati, kao što su Bog i ljudska sloboda, to se proglašava nepotrebnim i nepostojećim, odnosno iracionalnim. Tako je sve ono što se nije umom moglo objasniti i obuhvatiti postalo sumnjivo i, ako ne opasno po život, ono sigurno nepotrebno. Ako se ovome doda da čovek shvatajući sebe kao individuu upravo teži da osigura sebe u odnosu na druge i da zaštiti sebe od drugih, što je sada krajnji cilj svake jedinke i njena sreća, iz toga sledi da on zato koristi upravo svoj um tražeći njime logične postavke svega što ga okružuje da bi ga što adekvatnije iskoristio za postizanje ovog cilja. Zato su u savremenom svetu nauka i tehnika sinonimi za jednu te istu stvarnost i ne mogu jedno bez drugog. Sve ono što je nemerljivo logikom i ljudskim umom i instrumentima, koji su takođe konstruisani na osnovu logike, nije nauka, dok se tehnika jedino opravdava svrsishodnošću. Znanje se meri jedino upotrebnom vrednošću. Ako se naše znanje ne može upotrebiti ni u kakve svrhe, ako se dakle ne može iskoristiti, jednako je neznanju. U ovakvoj civilizaciji škola je postala sve. Postala je crkva u kojoj se obogotvorio ljudski um. Sama Crkva, ako nije htela da nestane, trebalo je da se i sama pretvori u školu.
Iz svega je proizašlo da je čovek samom sebi dovoljan i da sam sebi, a na osnovu svoga uma, izgrađuje sreću. Drugi čovek, kao i sve što ga okružuje, tu je da bi se preko njega ostvarila ta sreća. Ukoliko bi on odbio da to čini, a na osnovu svoga uma i svoga shvatanja (jer je na kraju i on završio neku školu!) želeći da ne bude sredstvo drugome radi ostvarenja tuđe sreće, već da drugi bude sredstvo za ostvarenje njegove sreće, drugi neminovno postaje neprijatelj. Da bi se došlo do cilja zadovoljenja prohteva individue, stvaraju se grupe istomišljenika oko pitanja šta je to sreća, i ukoliko su brojniji u odnosu na druge partije, njihova vizija života preovlađuje i postaje model na osnovu koga se svet uređuje. Partije se pojavljuju na izborima za vlast sa svojim modelima srećnog života obećavajući sreću pojedincima. Koliko je ovo na prvi pogled divno i zavodljivo, jer naizgled nudi sreću i slobodu svakome i mogućnost da svaki pojedinac uređuje svet po svojoj zamisli i da jednog dana, ako bude sreće, uredi čitav svet na osnovu svoje šeme i tako postane apsolutno srećan, pokazuje težnja svih i svuda na Zemlji, nezavisno od svoga geografskog i kulturnog prostora, da dostignu ovaj način življenja. I sve bi to bilo lepo da nisu resursi i izvori bogatstva, koji neminovno idu sa pojmom sreće savremene individue, zajednički i, na nesreću, ograničeni. Zato sreća ove vrste jednog čoveka, ili jedne države, neminovno podrazumeva nesreću, ili, u boljoj varijanti, manje sreće, drugoga. Nacionalizam je takođe produkt veka prosvećenosti i individualizma i nije nimalo slučajno da se pojavljuje u 19. veku, i da služi kao podstrekač u većini sukoba koji su se desili u novije vreme, u Evropi i šire.
Ovakav način života neminovno vodi ka sukobljavanju ljudi i država što, s vremena na vreme, i dovodi do eskalacije neprijateljstava širih razmera, kao što su svetski ratovi, a u poslednje vreme, i do velikih ekoloških problema koji prete da prerastu u svetsku katastrofu. Ovakvo stanje neke od ljudi tera na razmišljanje i sumnju o savršenosti savremene civilizacije, kao i o uzrocima rata u 20. veku i svega onoga što se u ovom veku zbivalo i zbiva. (20. vek je od racionalista i enciklopedista proglašen za vek raja na Zemlji, u kome će svi biti obrazovani, i samim tim će iščeznuti svako zlo i zato je utoliko čudnije za svet što se najkrvaviji ratovi odigravaju upravo u ovom veku.) No, još je mnogo takvih koji za takve sukobe krive one narode koji su, po njima, na niskom stupnju obrazovanosti i razvoja, a ako je to neubedljivo, onda su za to krivi pogrešni lideri koji vode te narode, što ukazuje na to da oni nimalo ne sumnjaju u savršenost modela življenja u savremenom svetu.
Autor je episkop požarevačko-braničevski.
Uz saglasnost autora, tekst je priređen na osnovu opširnijeg priloga objavljenog u časopisu Sabornost koji izdaje eparhija Braničevska.