Zanimljiva geografija 1Foto: Pixabay/ MichaelGaida

Jedna od omiljenih dečijih igara bila mi je Zanimljiva geografija (u mestu mog rođenja poznata i kao gradova).

Uvek ću pamtiti rođendane na kojima smo zabijeni svako u svoj ćošak sobe, čekajući da matorci iznesu posluženje, iscrtavali tabele sa kolonama: grad, država, planina, reka…

Onda neko bode po knjizi, pa kreće nadmetanje u poznavanju geografije na nabodeno slovo.

U ondašnjim dečijim igrama sam još bio i dobar, u ovim današnjim se ne snalazim.

Sve manje se snalazim i u današnjim igrama odraslih. Istorija je postala dosadna i predvidljiva, pa se zato držim zanimljive geografije.

Najviši vrh države u kojoj sam rođen, na slovo J, je Triglav, koji teritorijalno pripada Sloveniji. Bio sam jedanput blizu tog, u proputovanju na neke mnogo više vrhove.

Impresivne Julijske Alpe, rodice onih pravih Alpi, bile su tada pod snegom.

U toj magli se, možda baš tada kad sam ja prolazio, izgubio i onaj tikvan koji je tzv. javnosti pokazao još takozvaniji non pejper o nekakvom razgraničenju, deljenju, čemu li. (Otimanju, uglavnom.)

Ta ograničena individua se, verujem, nikad nije ni popela na Triglav, ono stvarno, planinarski, dodirujući rukama travke i kamenje Julijskih Alpi.

Jer da jeste, sa tog vrha bi video da se samo hrabri i odvažni penju visoko, a ove sitne i nebitne obično proguta magla.

Jer sitni i nebitni u svojim zamagljenim umovima granice crtaju, a hrabri i odvažni ih brišu i sklanjaju.

Drugi po veličini vrh države u kojoj sam rođen zove se Golem Korab. Sto metara niži i hiljadu kilometara južniji od Triglava.

Ovaj vrh pripada i (Severnoj) Makedoniji i Albaniji. Obe zemlje ga nazivaju svojim najvišim i tu se ne spore, jer vrh nema nacionalno ili narodno određenje.

On je iznad toga.

Nisam tamo bio, ali zamišljam da se sa njega jasno vidi da između ljudi koji žive na teritoriji određenoj imenom Albanija i teritoriji određenoj imenom (Severna) Makedonija ne postoji razlika.

To su ljudi čija lica leti prži sunce, a zimi bora studen sa Koraba.

Ti ljudi su razdvojeni jedino tim planinskim masivom i sebičnim interesom ekonomske i političke vlastele koja im je dala nekakva određenja i pripadnosti kako bi se o tom, a ne o svom jadu zabavili.

I dok po obroncima Koraba oni guraju svoja grla u torove kako bi preživeli, tamo neki bledoliki Janša, zajedno sa sebi sličnim okupatorima, riše non-pejpere i gura njih u torove kako bi im lakše svoje sumnjivo stečene apanaže podvalio pod krvavo zarađenu nadnicu.

Sve to verovatno može da vidi onaj ko se na Golem Korab popne.

Na treći po veličini vrh države u kojoj sam rođen uspeo sam se uspeti.

Ti si se, kaže mi drugar planinar, snagom volje gore popeo. Nego šta sam, rekoh, jer su noge prestale funkcionisati još kod prvog pređenog uspona.

A kako bih se drugačije, osim snagom volje, popeo na Titov vrh?

Morao sam gore.

Na vrh koji nosi Titovo ime.

Ne toliko zbog ličnosti čije ime nosi, već zbog simbolike koja se za to ime veže.

Morao sam, kao unuk partizana i sin proletera, biti na tom vrhu, da im se odužim za to što su neograničenog uma kroz svoj i moj život nosili i nose zastavu zemlje bez granica.

Sada vam već iz svog iskustva mogu reći šta se sve sa tog vrha dole vidi.

Osim snijega u maju video sam i ostalu izopačenost ostataka zemlje u kojoj sam rođen.

Sve te nesretne državice, granice, narode i manjine.

Kao Orci iz Mordora kuljali su svi fašistički i revizionistički narativi koje su nam prodali pod slobodu.

Jasno se čuo vrisak žrtava ratova, genocida, silovanja, za koja su počinioci umesto kazni dobijali ordenja i lente.

Kao Kineski sa Marsa, jasno su se videli svi zidovi koji su posle Titove smrti podignuti sveže opranim novcem.

Jasno se čula molitva za spas svih što vole razne bogove, a mrze bližnjeg svog.

Odzvanjao je potmuli udarac bata koji bije glavu življa kome umesto bistre planinske reke zemljom teče ljudska krv. Boleo je eho udarca u tu praznu tikvu i spoznaja njene praznine, od Triglava do Šar planine.

Zanimljiva geografija mi je i dalje omiljena igra, samo sada pokušavam da posetim sve toponime koje sam kao dete popisivao.

Nedostaju mi neki ljudi iz detinjstva sa kojima bih u tome još više uživao, ali sam siguran da će jednog dana sa mog pejpera korišćenog za tu igru, nestati one nevešto iscrtane linije i svet biti samo zbir toponima koje ispunjavaju dobri ljudi. Bez budala koje crtaju granice.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.