Zanimljivi pasusi iz enciklopedije mrtvih

Tako se piše velika istorija, povest bogova koji su sišli na zemlju. A šta je sa istorijom miševa, poljskih buba, mrava u mravinjaku? Takvo pitanje postavlja čitaocu pripovedač najnovije knjige Aleksandra Gatalice. Treba li i nju upamtiti? Kao odgovor na ovo pitanje, dobijamo zbirku uzbudljivih i dobro napisanih pripovedaka – upravo onakvih storija koje otvaraju vrata junacima koje je istorija zaboravila. Pisac je u ovom slučaju pronicljivi literarni arheolog, koji po budžacima velikih istorijskih događaja na samom kraju Drugog svetskog rata kopa po naselju Neimar-Kotež, uopšte po Beogradu, i pronalazi uzbudljive životne drame interesantnih, malih ljudi kojima je sudbina napisala čudnovate i opake didaskalije između redova njihovih (tek na prvi pogled) sasvim običnih života. Postoje zanemarljivi ljudi, koji ne ostavljaju trag. „Ali ni oni, govorio je Majstor, ne odlaze u zaborav. Neki nastrani Šveđani odlučili su da ih upamte. Svuda po nezavisnoj Švedskoj, koja nije videla razaranja Drugog svetskog rata, osnovali su ispostave koje beleže jedino beznačajne živote ne samo Šveđana, nego svih ljudi na svetu“, kaže pripovedač, koji je i sam deo takvog literarnog pokreta. Pokreta koji piše „Enciklopediju mrtvih“, na teritoriji već pomenutog Neimara.
Tako dobijamo knjigu od osam pripovedaka koje se odvijaju između 1944. i 1948. godine. U doba dolaska novih oslobodilaca, čitamo životne priče neobičnih junaka koji pobednike dočekuju sa izvesnom zebnjom, čak sa strahom, potpuno zbunjeni i uglavnom sklupčani u svojim prethodnim životima. Zbirku otvara odlična priča o ruskoj grofici na Neimaru i njenom slugi, inače pijanisti sa devet pokretljivih prstiju. Aleksandar Gatalica (1964), iskusni pripovedač i erudita, jedan od naših najpoznatijih savremenih pisaca, upečatljivo nam slika razgranate puteve junaka, da bi na kraju prikazao sunovrat njihovih života. Iako piše jasno, kroz usta pripovedača, usta puna nekakve tajnovitosti koja čitaoca drži u priči do samog kraja, pripovetke Aleksandra Gatalice sakupljene u ovoj knjizi su sočne, pune, nikad isprazne, sa dobrim peripetijama koje mnogo toga zaista pretvaraju u protivno. Sluga ruske grofice koja je postala slepa, igra uloge velikih svetskih pijanista koji navodno dolaze u njihovu kuću na Neimaru, a ta ga gluma na kraju odvodi u bolest dvostrukog identiteta.
Pored ruske grofice i njenog sluge, Aleksandar Gatalica, vrednim istraživačkim radom, pronalazi još čitav niz zanimljivih junaka. Milentije Bogojević Milence, talentovani harmonikaš amater, inače trgovački pomoćnik u radnji „Kolonijal delikates“, otvoriće radnju 6. aprila 1941. godine i nestati. Ostaće samo ruka (harmonikaša!) otrgnuta od tela. Ali, baš negde iza ponoći, bez obzira na sve to, čuće se Milencetova muzika, njegova weltmeister harmonika, kolo koje svira, duh ili šta!? U doba kad se ide na front i kada mladi ginu, rečenica: «Svi smo pokojnici, samo je pokojni Milence Bogojević živ», odjeknuće poput vriska. Moći ćemo da primetimo umerenu dozu ironije i višesmislenosti tih pripovedaka, te njihovu metaforičnost, sa gomilom prećutanih pitanja koja ostaju iza filmičnih storija Aleksandra Gatalice.
Uslediće dramatična pripovetka o najvećem ratnom portretisti Dimitriju Popoviću, koji će, nakon mnogo odbijanja, ipak uraditi portret nemačkog generala Šneklbergera, a potom, nakon oslobođenja, smišljati strategiju kako da se izvuče, znajući da će ga oslobodioci optužiti zbog slike. Gatalica će odličnom dramaturgijom uspeti da nam uverljivo prikaže svu Dimitrijevu muku, te vratolomne i smešne akcije koje je preduzimao da bi se nekako izvukao. A onda će se dogoditi obrt – jedan od onih zbog kojih se Gatalica čita u jednom dahu. Slikar je sve pokušao ne bi li se zaboravila ta nesrećna slika, a onda se dogodilo nemoguće. „Na površinu nije isplivao samo portret nemačkog generala Šneklbergera, već čitava serija portreta potpisanih istim potpisom Mita de Popovich, za koje je moj komšija do kraja tvrdio kako ih nikada nije naslikao.“
Ipak, može biti da je najbolja priča u zbirci baš ona o spiritualističkom prizivanju (posleratnih) duhova na Neimaru. Pripovedačeva strina Lepka, sa još nekim beogradskim gospođama, priziva duhove ne bi li oni otkrili gde je nestao njen muž Kosta, pomoćnik ministra prosvete u Nedićevoj vladi. Sa njom duhove priziva i Sidonija Alkalaj, tražeći brata Davida, koji se tokom rata skrivao u kripti Ilije Milosavljevića Kolarca. „Seansu je otpočela strina koja se prema ranijim dogovorima odlučila da prizove duh upokojenog profesora Bogdana A. Popovića“, piše Gatalica. „Žene su, naime, smatrale da je duh dr Popovića, koji je preminuo 6. novembra 1944, još relativno svež i neopterećen poretkom aveti u koji je stupio, da je potom reč o starovremskom gospodinu koji se neće oglušiti o njihove molbe i pokojniku koji ih neće odati nepriličnim senima crvenoarmejskih i partizanskih žrtava kojih je u limbu nad Beogradom bilo na hiljade…“