* Jedna od vaših „specijalnosti“ je koautorstvo, kreiranje rukopisa u dve (ili četiri) ruke sa drugim stvaraocima?

– Koautorstvo je moja potreba. Proisticalo je iz smanjenih mogućnosti da se ubacim u umetnički pogon. Veći deo svog književnog života proveo sam u emigraciji, u strahu od zaboravljanja i gubitka publike. Koristio sam se raznim načinima da ostanem prisutan, da pripadam. Često i bez razmišljanja mogu li odgovarao sam na pozive da učestvujem. Da, i strategisao sam. U radu sa partnerom osećao sam se sigurnije. Premda sam znao da je umetnički posao uvek individualan. Dakle, pisao sam sa nekim, ali uvek samo simulativno zajedno. Važan mi je tu razgovor. Dijalog. Moji radovi sa Miodragom Vukovićem pionirski su na tom planu. Usledile su knjige sa Skotom Abotom. A sada radim sa Davidom Albaharijem. Uzbudljivo je deliti doživljaje sa drugim već u produkciji, a ne samo u recepciji.

* Iz ovakvog iskustva, čini se, logično je proizašao vaš izbor da prevodite samo jednog književnika – Petera Handkea?

– Nisam uobičajeni prevodilac. Neko ko prevodi samo jednog pisca nije klasičan prevodilac. Posvećen sam jednom autoru. Prevodeći ga, čitam ga izbliza. Studiram ga, to je moj metod približavanja piscu u mom istraživanju njega. Prevođenje mi je i jedan od pomenutih načina da ostanem prisutan, da ne budem zaboravljen. Kad mi je ponuđeno da prevodim Bezželjnu nesreću 1983, pisao sam naučni rad o Handkeu na Tibingenskom univerzitetu i pripremao zbornik o Handkeu za časopis Književna kritika. Dakle, prevođenje mi je bilo adekvatna dodatna aktivnost. Ali primarno sam bio opčinjen Handkeom kao piscem. Onako kako me je prethodno oduševljavao Era Milivojević. I to oduševljavanje nekim umetnicima za mene je postalo tema i predmet pisanja. Radio sam na mitovima o svojim omiljenim umetnicima. Pored Ere i Handkea, tu su i Julije Knifer i Nina Pops. Dakle, verno se držim svojih tema. I moji autori i ja smo postojani. Nastavljamo do kraja da se posvećujemo svako svojoj stvari. Ta opsesivnost svih nas mi je ključna.

* Vaša poetika usmeravana je i fenomenima iz domena likovnog, kao i muzičkog izražavanja?

– Muzika i vizuelne umetnosti, posebno likovne, film, i fotografija (upravo Albahari i ja pišemo zajedno Knjigu o fotografiji) bile su mi ponekad važnije od književnosti. Književnost mi je suđeni oblik izražavanja. Ali, mogao sam da budem kreativan i u drugim umetnostima. Njima sam bio i više naklonjen.

* Početkom 70-ih godina 20. veka bili ste član umetničke zadruge sa beogradske adrese Ljube Didića 10b, čije se akcije prepričavaju i danas?

– Komuna u Ljube Didića bila je jedna od stanica umetničke grupe koju smo činili Miodrag Vuković, Nebojša Janković, Vladimir Božić, Era Milivojević, Melita Bajčetić, Stefan Borota, Miloje Radaković, moja malenkost i drugi, u periodu 1971/74. Centralna ličnost bio je Era. On nas je vodio u zajedničkom radu. Ipak, individualno je svako postojao za sebe. Miodrag Vuković i ja smo primarno bili pisci, ali sam ja i te kako sarađivao sa Erom učestvujući u kreiranju performansa Medex, Kornjača, Labudovo jezero. Dokumentacija o radu te grupe nije ostala u većem obimu. Bila su to vremena radikalnog konceptualizma, uništavanje tragova je mnogima bio i program. Danas se tragovi fiksiraju. Mediji su drugi. Pisanje mi je tada bilo zastareli medij. Zato sam se i lepio za vizuelne umetnosti.

* Sada, međutim, imate drugačiji pristup pisanju?

– Danas mi je pisanje zatvaranje u rad po jazbinama. Recepcija u digitalnom svetu je gotovo neprijatelj pisanju. Ali pisanje mi je zato danas izazov. Pre 40 godina bilo mi je odbojno. Danas je ono tihi pokret otpora. Alternativa. Ja, dete analogije, nikad nisam prestao da pišem olovkom u svesku. Prepisivanje iz sveske u kompjuter mi je važan ritual. Nastavljam do kraja ovako. Tražim smisao pisanja baš u otporu. Za mene je pisanje isto što i hodanje Miroslavu Mandiću – alternativa vožnji, ili neposredno opažanje Peteru Handkeu – alternativa informisanju i doživljavanju posredstvom medija. Pisanje je za mene sve.

* Sa Handkeom ste, pre sedam godina, priredili prekretničku antologiju „Tragični intenzitet Evrope“, kojom ste nemačkoj publici predstavili savremenu srpsku literaturu?

– I moj rad na zbornicima i kvazi antologijama o Handkeu, detinjstvu, hodanju u umetnosti ili Kniferu je metod autorskog izražavanja. Tako je i sa Tragičnim intenzitetom Evrope za časopis Šrajbheft, i sad sa tematom Handke i raspad Jugoslavije na kojem radim za isti časopis. Cilj je prakticiranje mojih doživljaja zajedno sa mojim autorima, saradnicima. Svakome sam davao zadatke, pošto sam studirao mogućnosti svakoga. I svaki put uspevao sam da realizujem svoje namere i potvrdim svoje doživljaje. Moj kvazi urednički posao na kvazi antologijama uvek je kreativan, autorski. Nikada se nisam osećao kao antologičar, jer to antologije nikad nisu ni mogle da budu. Sve je bilo prevashodno lično.

* Proces emigracije česta je tema vaših knjiga?

– Ne razmišljam o sebi kao emigrantu. Živim svoj život, normalno-nenormalno, boreći se sa svakodnevnim problemima. Da li su to problemi emigranta? Emigracija nosi u sebi odmah i ukus ideologije. A to ne sme biti suština umetnosti. Premda, psihološki gledano, emigrantsko stanje je zanimljivo. Ono podrazumeva uvek više načina gledanja na stvari. Sklon sam da govorim o šizofreniji i razrokosti emigranta. Stalno menja stanovište, čas je neko odnekud, čas je odavde. I uvek je budan. Manje opušten od ovdašnjih i tamošnjih. To jeste naporno. Ali i obogaćuje.

* Od 1978. živite u Tibingenu i Kelnu, sve vreme delujući i na jugoslovenskom kulturnom prostoru. Možete li uporediti mesto i uticaj umetnosti u nemačkom i srpskom društvu?

– Umetnost i književnost u Nemačkoj imaju građanski status. Oni su potreba srednjeg staleža. A ovaj i dalje postoji, životni standard ga omogućuje. I dalje se knjige i umetnička dela kupuju. Umetnik i dalje živi od umetnosti. Premda i tu teško, kao i u sva vremena. U Srbiji je umetnost luksuz. Apsurdno je što se umetnici u Srbiji preozbiljno shvataju, što se pokazuje strah da umetnik ne kaže nešto nepodobno po sistem i politiku. Reči umetnika su i te kako čujne u Srbiji. Političari ih i koriste. Možda su zato mnogi književnici u Srbiji postali političari, ministri, ambasadori, ideolozi… U Nemačkoj je uticaj pisaca samo na papiru, možda je i uticaj političara formalan, jer sve je u rukama privrede i koncerna. Izuzetak su subverzivni, istinski alternativci. A oni do reči dolaze tek posle svega, u neko drugo vreme, pošto budu zaboravljeni pa naknadno otkriveni. U Srbiji, pak, privreda ne postoji. Sve je u rukama političara.

close
ŽARKO RADAKOVIĆ: Tražim smisao pisanja u otporu 1

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.