Život na granici

Već dvadeset šest godina stanujem u Zemunu. Formalno, to je nevažan podatak. Ali aktuelni politički proglasi naterali su me da razmišljam o svom statusu. Zvao sam svog advokata i pitao da li mi ovih četvrt veka stanovanja severno od reke Save daje pravo da budem u statusu starosedeoca. Čovek se nasmejao i rekao da su starosedeoci ljudi koji imaju nekakvu dokumentaciju o svom boravku na nekoj teritoriji koja se proteže najmanje tri do četiri generacije u nazad. Znači jedno dve stotine do tri stotine godina kontinuiranog boravka na nekom prostoru. Po toj pravno neusklađenoj definiciji, ja sam došljak. Rođen sam u Beogradu, ali niko nije savršen. Problem je nastao u trenutku kada je počelo diskretno podsećanje da je Zemun, pre manje od sto godina, bio granični austrougarski grad prema Srbiji. To sada znači da ja živim na nekadašnjoj granici a da me niko do sada nije upozorio na to. Doduše, davno u školi su nas učili da su reke Sava i Dunav severne granice Balkanskog poluostrva. Jednostavno, zaboravio sam ovu geografsku ili istorijsku datost. Gore je Evropa, dole je Balkan.
Sledeći podatak me je prilično uznemirio. Dok sam pribavljao dokumentaciju da se uselim u potkrovlje zgrade u kojoj stanujem, otkrio sam i originalne planove tog objekta. Tu piše da je gradnja započeta pre sto godina i da je investitor, a to znači vlasnik, čovek jevrejskog prezimena. Šta ako se u duhu proklamovane proevropske restitucije pojave ljudi koji se ovde legitimišu kao naslednici tih kuća u Zemunu. Možda ću morati da svoja prava branim pred sudom u Strazburu. A možda su se oni već dogovorili. Pitanje je vremena kada će mi saopštiti moje obaveze prema trećim licima. Nešto slično kao što su postupili sa starom deviznom štednjom. Stigao je papir na koji nismo imali nikakvog uticaja a koji je odredio kada i koliko će novca biti vraćeno.
Pre neki dan sam se stvarno zaprepastio. Na spisku stanara koji visi dole u prizemlju, od kako smo se doselili, pročitao sam, da u našoj jednospratnoj zgradi sa manje od desetak stanova, tri porodice u svom prezimenu imaju nekakav germanski prefiks. To bi moglo da znači da su oni starosedeoci. O tome nikada sa njima nisam razgovarao. Neke stvari su se podrazumevale. Možda pogrešno? Deca su nam išla u istu školu, tamo na Keju, igrala su se u istom dvorištu. Neki su mi i dolazili na slavu. Đurđevdan. Bilo je tu i dečijih rođendana. Da, bila je i jedna kolektivna Nova godina. Ali od jutros razmišljam drugačije. Šta ako dođe do plebiscita? Glasanja. Da li će uopšte biti izjašnjavanja ili će da nas tresnu nekom rezolucijom sa bečkog ili nekog drugog kongresa. Da li će Zemun ponovo postati granični grad? Možda ćemo ipak imati nekakve privilegije. Moglo bi da se u pregovorima izdejstvuje da građani Zemuna imaju dvojno državljanstvo? Imam neku rodbinu i prijatelje u beogradskim opštinama. Kako do njih? Gde će biti Carina? Koja će to biti gužva…
Jutros sam o ovome razgovarao sa komšijom, koji bi mogao da ima iste probleme. On mi kaže – došla maca na vratanca. Pravim se da ne razumem. Podseća me na jednu našu blago alkoholisanu diskusiju od pre par godina. Tada smo zaključili da je Vojvodina najveći i najvredniji teritorijalni dobitak u celokupnoj ratnoj istoriji hrabrog srpskog naroda. To je žitnica koja može da hrani ceo Balkan. Zato što smo u Prvom svetskom ratu bili na strani pobednika, dobili smo na poklon i tu teritoriju i novu državu Jugoslaviju kojom je upravljao vladar srpske kraljevske loze. Bili smo i u Drugom svetskom ratu na strani pobednika i dobili smo Istru na poklon. Ali izgleda da se kasnije nismo pokazali kao najbolji kućepazitelji, i sada oni koji su nam sve to pre mnogo godina dali, hoće da uzmu to svoje nazad. To mu dođe kao – uzimala davala. On pominje Kosovo, ja dodajem Metohiju. On me podseća da su Srbi i ranije dobijali na poklon značajne teritorije. Jeste da je bilo davno, krajem XIII veka, ali srpski kralj Dragutin je ženidbom sa mađarskom princezom dobio u miraz grad Beograd i sve teritorije južno od njega. Zaključujemo da bi nas Istorija mogla odvesti u neželjenom smeru. Možda su naši udžbenici tog predmeta bili jednostrano usmereni. Sećamo se da je stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u tim knjigama bilo opisano sa dve i po rečenice. Izgleda da nam tada nije sve bilo rečeno.