Zmajevi i Herman Hese

Sa strane se ponekad čini da je onima koji su deo toga drago zbog svih tih prednosti koje „popularno” sa sobom nosi, ali ipak ne vole da budu svrstani u taj koš javno i glasno, jer popularnost ne nosi sa sobom ekskluzivnost. A ipak, svi ponekad poželimo da se osećamo posebno…

Kako pomiriti ta dva i je li uopšte moguće?

Popularna kultura uživa u svom trenutku, ubira simpatije gde god krene, osvaja, pokorava… Sveprisutna, ona je i za svadbe i za sahrane, i za uspone i za padove, ne stoji u ćoškovima strpljiva već dominira iz epicentra. NJena stihija ne nosi sve pred sobom, već sakuplja – stvarajući armije obožavalaca koji dalje prenose njene vibracije i posledice. I to glasno kaže, ne snebiva se… S ponosom pokazuje. Zašto ne bi? NJu ne interesuje šta je bilo ni šta će biti. Ona je fenomen trenutka, sadašnjeg. Ne osvrće se i ne gleda mnogo unapred. Sama sebi je dovoljna. To je za popularnu kulturu, i nesvesno, „bezbedan pristup” jer kad bi bila svesna koliko i prošlo i buduće vreme utiču na to da je ona sada popularna, ne bi joj bilo dobro. I možda bi u tom sadašnjem trenutku bila više introspektivna.

Kada u društvu imate popularnu devojčicu ili dečaka, uvek u njihovoj senci imate dete koje nije toliko popularno, ali na koje se ne obraća pažnja. Isto je i sa knjigama, muzikom, filmom i drugim oblicima kulture: svaki popularni „pod” ima svoj antipod. I dok postoji, svoje bivanje duguje upravo svojoj suprotnosti. To se u oholosti popularnog trenutka lako zanemari i vrati da naplati jer uvek postoji nešto svežije, inovativnije, brže što ga pregazi. Zato nije svejedno da li popularno u sebi sadrži iskustva prošlosti i vizije budućnosti, jer će taj sadržaj odrediti njegovo trajanje i opredeliti da li će pasti u zaborav ili steći status fenomena.

S druge strane, ono što se u popularnom trenutku pojavljuje kao ekskluzivno ne bi to moglo da bude bez neospornog kvaliteta na svojoj strani i bez masovnosti na suprotnoj. Zamršeno? Ispreplitano? Jeste. Jednostavno? I to jeste, uz malo truda.

Popularno nije dovoljno! Tačka. Nije kompletno. Prevedeno na malog čoveka u ovom rastegnutom univerzumu, to je njegovo uprošćavanje, jednodimenzioniranje, lišavanje detalja i nijansi. Super je to – pametni smo u društvu, poznajemo sve najnovije, a update radi i dok spavamo. Pa ipak, iako na društvenim mrežama kucamo sve malim slovima jer je tako ok, klijent i dalje očekuje da njegov i najobičniji Facebook post bude pismen, sa velikim i malim slovima u ravnopravnoj upotrebi. Pa iako znamo sve najnovije, popularne trendove, klijent očekuje nešto drugačije jer i svi ostali poznaju najnovije trendove te šta je tu novo.

Ali, da izbacimo klijenta iz jednačine… Opet ostaje isti zahtev, ako zaista vrednujemo sebe.

Nije dovoljno da pratimo sve najnovije serije, pročitamo sve nove knjige, odigramo sve nove igrice… To znači obaveštenost, ne i relevantnost i integritet. Imperativ novog stvara privid vladanja, samo nad trenutnim trenutkom ni pedalj dalje. Relevantnost zahteva više. Ako smo mudri, i to možemo okrenuti u svoju korist jer ako nešto od ranije ne poznajemo – i staro nam je novo. Dodajmo popularnom tu dimenziju i na pravom smo putu da budemo kompletni.

Od najnovijeg ne možemo pobeći. Juri nas i neminovno stiže. Prepustimo se. Za nečim od ranije treba da tragamo van sebe. Za nečim što tek dolazi treba da tragamo unutar sebe. A potraga zahteva aktivan odnos. I interakciju i introspekciju, i da jurimo i da nas jure, i umor i elan. I nas i druge.

Sećam se, na početku fakulteta, tamo nekih 2000-ih, u mojoj generaciji vladala je potpuna opsednutost Heseovom književnošću. Niko nije bio popularniji od njega. Čitali su ga i oni koji bukvar nisu otvorili pre toga i to mi je „bušilo mozak”. Iz prkosa, pošto sam sebe već u svojim nadobudnim dvadesetim godinama smatrala načitanom, odbijala sam da pročitam bilo šta od kvalitetnog autora. Nikad to nisam nadoknadila.

U svojim tridesetim, opet nadobudnim jer „ja-sam-iznadtoga-da-budem-svedena-samo-napopularno-pošto-imam-kredibilitetizgrađen-u-dvadesetim-godinama”, prihvatila sam isprazan trend igrica na društvenim mrežama koje mozak angažuju taman toliko da živim u hibernaciji. Nikad to nisam nadoknadila.

Nije dovoljno. Iako nije popularno (reći), ipak je tako…

… Odoh da čitam Hermana, više nije toliko popularan. A da odmorim mozak, idem da nahranim virtuelne zmajeve. Ti zmajevi su nešto baš popularni ovih dana.

Autorka je Regionalni Account Director agencije McCann Beograd