Zmijsko leglo 3. ili Ko se boji Virdžinije Vulf

Vladimir Jokić O, Gospode, u kojoj si sobi,
na kojem spratu?
(F. M. Dostojevski)
Tamnaja noć. Kiša. Kroz sitne kapi, od Crvenog trga, širi se miris balzama. Ovlaš ogrnuta lisičijim pelcom, Virdžinija Vulf ulazi u hotel i, u vestibilu, odlaže rukavice i muf. Kropotkin prihvata njen neseser i vodi je do kongresne sale.
U nevelikoj prostoriji na poslednjem spratu pod zemljom, okupili se delegati svih tajnih društava, podružnica, mesnih zajednica i ćelija. Kongres je u stalnom zasedanju, a jedina tačka dnevnog reda: kako Srbe baciti na kolena.
Za čamovim stolom sede članovi Radnog predsedništva s kukuljicama ispod kojih sevaju mržnja prema svemu što je srbsko, zavist i zloba. Ali, ko ne bi prepoznao prefriganog Kantakuzena, potuljenog Rišeljea, pritvornog Benedikta, Ahtisarija, Otela, Torkemadu, Poćoreka, Gargantuu, Broza, Solanu, Džugašvilija, Nostradamusa, Mikija i Šilju. U prvom redu, Kopinič hvata beleške, Tuđman prepisuje, Toširo Mifune pipka malo Klaru Cetkin malo Medlin Olbrajt, a Georgi Dimitrov Goldu Meir. Sionski priorat mu sklanja ruku, a on nogom. Uzavrele strasti stišava predsedavajući.
Šilja: Molim delegate da se umire. Tišina tamo!
Tajac. Čuje se samo zunzara u glavi mladog Buša i „Internacionala“ u dnu sale. Tutankamon i ne diše.
Šilja: Dozvolite mi da, u ime Kongresa i svoje lično ime, pozdravim gospođu Virdžiniju Vulf koja nam se upravo pridružila.
Svi: Dobrodošla!
Šilja: Gospođa Vulf je delegat prijateljskih Mračnih sila Imperije zla i goreg, specijalista za vradžbine, čaranje, bajanje, bacanje ugljevlja, opstipaciju, vudu, najcrnju magiju i svaku drugu opačinu. Ona će svojim nadnaravnim moćima sve nas ujediniti u jednu jedinstvenu moćnu i strašnu Zver. Zver kojoj Srbi neće moći da se odupru!
Svi: Grrrr…
Petropavlovski kabinet Predsednika sve Rusije, Avijatičara, Pecaroša i Nosioca crnog pojasa. Vladimir Vladimirovič, uredno podšišan i obrijan, skromno sedi za radnim stolom i ne pije, ne puši, iako ima upaljač na gasprom. Iznad glave mu oreol i velika uramljena slika dr Vojislava Koštunice.
Ulazi Velja.
Putin: (ustaje, širi ruke) Veljo, brate!
Velja mu se baca na grudi, ali anekse ne pokazuje. Odlazi. Putin se hvata za glavu: šta će sad? Sva sreća, uđoše Lončar, Jočić i Simić.
Putin: (ustaje, širi ruke) Braćo!
Raja, Gaja i Vlaja mu se bacaju oko vrata – težak Jočić iako dustabanlija. Odoše. Putin pade u očaj. Razvedri se tek kad vide Koštunicu na vratima.
Putin: (ustaje – zaboleše ga noge, širi ruke) Vojo, brate!
Koštunica: Puki, kućo stara!
Izljubiše se, triput, pa sedoše da se dogovore.
Dogovoriše se.
Koštunica: (na rastanku) ‘Ajd sad, uzdravlje. I ne daj Zveri na Srbe, ne dozvoli da nas pobede u kosovskom karaoke obračunu – viči samo „njet“, a mi ćemo znati da se odužimo. Volj’ ti Bor, volj’ ti Jat, volj’ Dunav…
Putin: A, njet!
Koštunica: To – tamo njima.
Putin: Njet Bor, njet Jat, njet Dunav…
Koštunica: Pa, šta bi ti?