Zoran Bognar: Moja poetika je ekspresivna i buntovna 1Foto: V. Danilov

Jedno od naših najznačajnijih književnih odličja, priznanje Milan Rakić koje se dodeljuje za poeziju, krajem prošle godine pripalo je istaknutom pesniku Zoranu Bognaru za zbirku poezije Srbijo, mogu li da budem tvoj sin, u izdanju Balkanskog književnog glasnika.

Ista zbirka pesama, u kojoj je žiri otkrio lirsku posebnost i poetski esejizam, pre Milana Rakića dobila je još dve prestižne nagrade – Ivan Focht i Rastko Petrović.

Zoran Bognar (Vukovar, 30. januar 1965) je ne samo pesnik već i esejista, prozni pisac, književni kritičar i antologičar. Urednik je u IK Dereta i osnivač i predsednik Fondacije Ars Longa za očuvanje lepih umetnosti. Brojne knjige koje je objavio doživele su ponovljena izdanja, i prevođene su na najvažnije svetske jezike. Kod novoosnovanog izdavača Skripta Internacional iz Beograda nedavno su se pojavile Bognarove dve knjige poetsko-fenomenoloških mikroeseja, eseja i refleksija: Ejdetske slike 1. Senke demonske pameti 1982-2012. (IV izdanje) i Ejdetske slike 2. Dijalektika smrti iliti pakao (ne)zaborava 2012-2019. Oba dela u potpunosti predočavaju poetiku ovog pesnika, koja svoj izvor nalazi u filozofiji i etici, oslanja se na refleksivno i emotivno, ali se ne boji kritičkih tonova u odnosu na vreme u kojem živimo.

* Koja vam je od ejdetskih slika ostala najživlja u sećanju?

– Ejdetske slike su one precizne, oštre, neretko i bolne slike (dodao bih: i stanja i situacije) koje vam se neprestano vraćaju, provociraju, uznemiruju vas, i navode na nova promišljanja o istom. Najživlja i najsnažnija ejdetska slika koja mi se često vraća je kako spasavam svoga dželata od njega samog, od lakomislenosti i lakovernosti, od košmarnog odraza iz ogledala, od insomnije, belih noći… Kako spasavam svoga dželata da zarad malo ne propusti veliko, vraćajući ga tamo gde nepripadajući pripada, da bi mi na kraju, kako nam to kroz vekove istorija večnosti svedoči, umesto bratskog zagrljaja i bespotrebne zahvalnosti, pred plebsom, hladno odrubio glavu. Ne znajući, pritom, da krv ne može da opere krv, niti popuni prazninu, poništi Ništavilo, umiri bol.

* Zapisali ste: „Možda smo mi i završili sa prošlošću, ali više je nego očigledno da ona nije završila s nama…“?

– Ljudi koji žive u prošlosti odrekli su se budućnosti. No, prošlost je prošla, a budućnost još nije došla. Ostaje nam samo ovde i sada. Šta ćemo s tim da uradimo: hoćemo li mi da obeležimo ovde i sada, ili ćemo dozvoliti da žal za prošlošću i san o budućnosti obeleži nas…

* Koji je uslov da ih pomirimo?

– Uslov svih uslova je da više nikome ništa ne zameramo. Bio sam u mnogim dimenzijama, u različitim ravnima svesti, i sada znam: možemo da pričamo o istoj stvari, istim jezikom i da se uopšte ništa ne razumemo. Setite se koliko smo puta do sada, zbog malenkosti ljudskih potreba i veličine ljudskog truda, spasavali „svoje dželate“ koji, s reljefnim crtama lica izvajanim surovim vetrovima i solju, od pamtiveka zaslepljeno slave poetiku paradoksa tako što bezgrižno kažnjavaju posledicu svojom blagonaklonošću prema uzroku; tako što olako poništavaju suštinu zaslepljeno negujući formu.

Nedužnima prošlost možda povremeno i donese neke blagodeti i nagrade, ali za krivce je samo pitanje vremena kada će ih prošlost kazniti i doneti „račune“ na naplatu.

* Mislilac ste i pesnik, kaže pisac Radivoj Šajtinac povodom Ejdetskih slika. Koliko vas inspiriše današnji čovek, „sklon liniji manjeg otpora, lakomislenosti, lakovernosti i kratkom pamćenju“?

– Jedan je Radivoj Šajtinac, lucidan i, rekao bih, neponovljiv… A u pravu ste u vašem sugestivnom pitanju da me najviše inspiriše današnji čovek, „sklon liniji manjeg otpora, lakomislenosti, lakovernosti i kratkom pamćenju“, jer moja poetika je ekspresivna i buntovna, na momente i sakralna i metafizička, ali prevashodno antropocentrična upravo iz razloga što je njena centralna i objedinjujuća figura čovek, sa svim svojim manama i vrlinama, snagom i slabostima, koji lakomisleno i lakoverno tumara i vegetira kroz vekove. Tako su i teme koje me najvišu inspirišu upravo vezane za motive izokrenutog sveta, izdaje, pohlepe, rastanka, usamljenosti, ljubavi, smrti, istine, čistote, vere…

* Možda se zato čovek teši pseudomitovima? Kako da ih se oslobodi?

– Pre svega radeći na sebi. Spoznajući samog sebe. Nagrađivati se odricanjem u pošasti tabloidnog i konzumentnog sveta. Jedna volšebna jevrejska izreka kaže: „Svrha učenja nije znanje, već življenje. Svrha molitve nije da se čujete, već da slušate.“

* Smatrate da je nužna i jedina pozicija pisca da bude a priori protiv svake vlasti?

– Nužna pozicija svakog istinskog umetnika, ne samo pisca, je da bude aktivni posmatrač i oštar kritičar ovog devijantnog vremena u kojem su poremećene i devalvirane sve prave vrednosti; vremena čiji smo savremenici, svedoci i žrtve. Đavolja je to predstava, obogaćena mračnim delovanjem raznoraznih „gnoma, ondina, silfova i salamandera“. Budnost, svest i strast su nam bili važni kao vazduh koji dišemo, visprenost sveta kao voda, a, gle, dokle smo stigli: da isprazna retorika jednosmernog proticanja vlada ovim svetom. Predali smo se bez strasti, amputirali duh bez žaljenja i ostali zarobljeni u mreži svojih zabluda poput izgladnelog pauka.

* Mora li umetnik da bude (a)nacionalan?

– U vreme sveopšte dekonstrukcije sveta, pitanje nacionalnosti i anacionalnosti postaje primarno, pa bilo to prirodnim ili isforsiranim putem. Ono najgore što se može dogoditi jeste pribegavanje ekstremima. I sami smo svedoci koliko su ti ekstremi bili pogubni u svežijoj istoriji. Da budem malo konkretniji. Kada su započeli ratovi na području stare (druge) Jugoslavije, nacionalni instinkt kod mnogih ljudi različitih profila, struktura i grupacija došao je naprosto do usijanja. Ako ostanemo kod nama esnafski bliskih pojedinaca, u svetu književnosti, svakako ćemo primetiti koliko se odjednom pojavilo pisaca koji su pisali knjige o nacionalno-istorijskim temama. I tu nema ničeg lošeg ukoliko se ne prelazi i ulazi u ispolitizirane prostore. Međutim, činjenica je da je većina tih pisaca pisalo upravo jednosmernim, orkestriranim i navijačkim pismom, odnosno da su pribegavali taktici „linije manjeg otpora“ ne bi li kraćim putem stigli do ostvarenja ličnih interesa. Te knjige ne bih svrstao u onu grupu sa nacionalno-istorijskim predznakom, nego u grupu onih knjiga koje su zloupotrebljene kroz navedenu tematiku, a takav pravac kod nas je poznat, naravno u žargonu, kao „nacionalni dendizam“. Od takvih pisaca podilazi me mučnina. I upravo pojavu anacionalnosti, koja je u našoj literaturi uglavnom kosmopoetička, vidim kao neizbežan odgovor i protivtežu nacionalnom dendizmu.

* Čime objašnjavate fenomen „srpska posla“ o kojem pišete?

– Naša Sveta knjiga kaže: Bolje da te mudar tuče, nego da te budala miluje. Ne možemo pobeći od sebe. Sudbina nas bira. Hrani nas besom i bukom; stapa nas, melje i poistovećuje sa prethodnicima. Mi naše mrtve sahranjujemo žive. Neprestano pričamo o njima i ne znajući: ko su bogovi, a ko robovi? Linija manjeg otpora snažnija je od bilo kakvog nemira; u jurnjavi za zlatnim prahom zaboravljamo da se opustimo; zaboravljamo da niko ne pobeđuje ukoliko neko ne izgubi. Naša savest glasovi su mrtvih koji nas pokušavaju spasiti od prokletstva. Ne možemo pobeći od sebe. Sudbina nas bira. Hrani nas mržnjom i strahom; truje nas talijumom, Erebovom krvlju. Sva tuga, sav bol, svi nesporazumi nastali su iz nepoštovanja različitosti. Svet je postao vulgaran. Više nema mesta za nijanse. Ovde je poštarina skuplja od sahrane. Ovde ne možeš ostati svoj i sačuvati belinu u grudima. Ovde je oduvek važilo pravilo: Ako nisi s nama protiv nas si. Ne možemo pobeći od sebe. Sudbina nas bira. Hrani nas besom i bukom, mržnjom i strahom. No, ako ne možeš da izdržiš poglede koji ti ne odgovaraju, ne idi među ljude, ne srljaj u kaveze! Budi strpljiv. Strpljenje ima gorak okus, ali su mu plodovi slatki. I ne zaboravi: čovek koji može podići sebe dovoljno je jak čovek. I ne zaboravi, nikad ne zaboravi monahove reči: Želite li biti sretni jedan trenutak, osvetite se. Želite li biti sretni zauvek, oprostite!

* Koju ejdetsku sliku današnjeg čoveka i sveta slutite?

– Uvek ću stati iza umetnosti, kulture i kvalitetnog dela, a iza kukavičluka i bezobrazluka nikada. Umetnost je postala roba široke potrošnje, kao voda ili struja, nešto što je potrebno (ne i banalno) i čiji bi se nedostatak osetio tek kad je ne bi bilo. Ali nije pitanje šta će biti sa umetnošću, nego šta će biti sa čovekom ukoliko ostane bez umetničkog čula. U književnosti kao profesiji uvek je bilo teško. Stalno si pred iskušenjima da li da (moralno) poklekneš pred isplativim šundom ili da prosto „jedeš svoj gorki lebac“ i istinski služiš umetnosti. Ars longa, vita brevis! Neki od nas će, jednog dana, posle ove moralno-etičke kaljuge, moći gledati ka nebu, ali mnogi će morati gledati u zemlju, i tražiti naknadni oproštaj za sva nedela, bljuvotine i malverzacije koje su godinama unazad činili na štetu srpske kulture. Ali zna se ko jedini može da (o)prašta. A ja nisam Bog, ja sam samo Bognar…

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.