Zovem se Istanbul

Može li pisac bez svoje senke?
Orhan Pamuk, najslavniji turski pisac, napustio je, posle pedeset i više godina života na jednom mestu, u jednoj kući, svoj rodni Istanbul, s namerom da kupi stan i nastani se u Njujorku, prihvativši ponudu da predaje na nekom od tamošnjih prestižnih univerziteta.
Ko god je čitao neki od romana Orhana Pamuka, a pogotovo njegovu memoarsku knjigu Istanbul, zapitaće se može li, odista, pisac tako istančanog doživljaja sveta u kome je ponikao u ukorenio se, i slikao ga, najpre olovkom i kistom, a potom (kao nesuđeni arhitekta), kroz svoja romaneskna zdanja, bez crno-belih sfumata luke na Bosforu?
Pitanje nije retoričko. Kao što ni njegova knjiga Istanbul, Uspomene i grad (Geopoetika, 2006), nije tek esejističko-literarna nadgradnja tog egzotičnog toponima sačinjenog od „ruševina i istorije“. Posle čitanja ove knjige neuhvatljivog žanra “ kako-sam-postao-ja“ (čitaj: pisac), teško je, i skoro nemoguće zamisliti zagovornika najliberalnijeg evropejskog senzibiliteta u Turskoj i šire, izmeštenog iz svog identiteta, makar i u glamuroznom egzilu Pete avenije. Gde bi, kako ovih dana izveštavaju svi svetski mediji, trebalo da, posle otkazivanje velike turneje po Nemačkoj, neplanirano ostane „večnost i jedan dan“, zbog učestalih pretnji po život, kojima je u Turskoj već poodavno izložen, a koje su posle nedavnog ubistva slobodoumnog jermensko-turskog novinara, postale zlokobno opipljive.
Večnost i jedan dan je naziv pretužnog filma Tea Angelopulosa, o suočenju sredovečnog junaka sa domaštanim unutrašnjim pejzažom svog grada (Soluna) i svoje mladosti. Slična tuga natapa i Pamukove „izlete“ u sadašnje i prošle četvrti Istanbula, u maštom i arhivskim tragovima rekonstruisane civilizacijske naslage Konstantinopolja – Carigrada.
Pamukova duhovna kuća, srećom po njega i nas, mnogo je prostranija i od onog velelepnog zdanja u kojem je, kao magnetom, istrajavao čitavih pola veka i još malo više, što su ga Pamukovi preduzimljivi, imućni preci, graditelji moderne Turske pre njegovog rođenja sagradili za njega i sve ostale bliske Pamuke. Čiji duhovi i dan-danas, u piščevom sećanju, a sada i odsustvu, pohode odaje u kojim su još njihove izbledele fotografije, sedefom opervaženi nameštaj i drugi simboli poletnog buržoaskog sloja postataturkovske epohe.
Knjiga Istanbul govori, dakle, o poznatim i nepoznatim oblicima jedne nezaustavljive urbane melanholije koja je od raspada poslednjeg velikog carstva na njegovom tlu, gotovo čitav vek, postala osobeni znak ovog grada. Istraživanje tog lajtmotivskog i sveprisutnog osećanja meša se sa prizorima svakog od poglavlja ove knjige. Kroz njih se ono sublimira, sažimajući kako piščevu tako i sve druge tuge njegovih stanara, njegovih ulica, i ruševina, njegovih tužnih pisaca i hroničara, njegove tame, dima, tramvajske zvonjave, požara i brodova. I grobalja, čiji su spomenici pod težinom te neizlečive sumornosti koja se uvlači u sve, evocirajući opštu socijalnu dekadenciju i pad, s vremenom polako „tonuli u zemlju, i nestajali kao što se polako gube uspomene na zaboravljene pokojnike“, a da to niko, sem namernika iz daleka, ne primećuje.
Paradoks Pamukovog osobenog lavirinta samospoznaje u koju vešto uvlači čitaoca najbolje je, možda, opisala Margaret Atvud, primetivši da, neretko, „osećate ne da vi istražujete njega, već da on istražuje vas“.
Kroz Pamukov Istanbul, doduše retko, isijavaju i svetlije boje, poput beline retkog i utoliko dragocenijeg snega koji, iako padne tek nekoliko dana godišnje, unosi dugo očekivanu promenu, koja nadmašuje puki eskapizam od prašnjavih, zabačenih mahala bede, ili kafana i dućana aromatičnog orijentalnog filma noire.
Izbavljenje našem piscu-Uliksu stiže i s mrakom, koji slično kao sneg, otkriva jednu osobenu „kulturu mesečine“ u kojoj iskrsavaju najjraznoraznije epifanije zvukova i svetlosti, nebeske ili neonske, svejedno. Svet je mnogo bajkovitiji, očima deteta, ali i mnogo sivlji, tajnovitiji i strahotniji, očima deteta koje se zove Orhan Pamuk.
Iz strane u stranu, pejzaž knjige otvara se dalje, ka širokim bosforskim vidicima i metafori. Tuga, (hüzün – melanholija – tristesse) uvukla se nepovratno i u sve usmene i pisane predstave, impresije i zablude, pokatkad, koje su o tom istrajnom gradu ostavljali njegovi književni arhivari. Lokalni i globalni. Među njima, četiri „tužna“ turska pisca koje je autor, kao dete sretao na ulicama, a kasnije, u njihovim pesmama, pričama i letopisima. I mnoga vrla pera Zapada – Teofil Gotje, Žerar de Nerval, Flober, Brodski …
Nesreća je gnušati se sebe i svoga grada, kaže Pamuk. U protivnom, onog ko to čini, stiže kazna. „Dok iz grada na mene i iz mene na grad ističe gusta žalost i tuga, osećam da ni u gradu ni u meni ništa ne ostaje: i ja sam kao i grad jedan živi mrtvac, leš koji diše, bednik osuđen na poraz.“
Pisac koga su kovači lažne prošlosti njegove postojbine, posle višegodišnje presije, umalo osudili na tamnicu zbog odbijanja da ćuti o zločinima Njegovih nad Drugima, da bi ga odmah potom, jesenas ceo svet slavio kao nobelus laureatus-a, uspeo je da svoje intimne „poraze“ pretoči u pobedu reči i duha.
Ali, ko god pročita Istanbul, shvatiće da je, i pre stvarnog odlaska, Pamuk godinama bio egzilant u sopstvenom svetu.