Foto: Miroslav Dragojević

Pomislila sam da radi nešto privatno pa mu je zato potreban alat.

Kada je autobus naišao, vozač je malo promašio stanicu pa se manevrisanjem vratio unazad kako bi mladić mogao da uđe na srednja vrata na kojima postoji platforma za invalide.

Vrata su se otvorila i maladić je pružio šrafciger ženama koje su tu stajale uz molbu i objašnjenje kako da podignu platformu.

Pošto je za taj posao ipak potrebna malo jača ruka prišao je još jedan putnik da pomogne. Povuci, potegni i platforma je spuštena uz pomoć manje grupe ljudi.

Za to vreme je vozač, koji se očigledno ne meša u svoj posao sedeo i pogledom ispratio celu akciju.

Ne znam kako je putnik izašao iz autobusa jer sam sišla ranije, ali znam da sam se osećala ovako živa i zdrava, prilično jadno.

Zapravo, svako se tako oseća u gradskom prevozu i to svakodnevno.

Ne samo da su autobusi prljavi i zapušteni (prašak se valjda nosi kući kao i kada je u pitanju održavanje zgrada) nego i dalje u većini autobusa leti ne rade klima uređaji (a Vesić je pripretio).

Ko je imao prilike da se u evropskim prestonicama vozi gradskim prevozom, može u ovoj našoj prestonici samo da moli boga da to mučenje, zvano prevoz traje što kraće.

A kada vidim da se i stranci voze našim zapuštenim autobusima, osećam se, ni kriva ni dužna posramljeno.

I jedno pitanje : da li uopšte postoji direktor Gradskog saobraćajnog preduzeća i ko je taj fantom.