Fantom slobode 1

Zato treba biti oprezan kada hoćeš da o nekome kažeš koju lepu reč ili ga opišeš svom prijatelju. Može se desiti da nisi uspeo da ga verno prikažeš. Kako god, ja ću se uhvatiti u koštac s ovim, pa kud me leva ruka odnese. Kad kažem leva ruka, hoću reći da pišem njome. Kad smo već kod pisanja, od mirisa papira i mastila koje ostaje na malom prstu nema većeg blaga. Eto, koliko god se trudio, pokušaj pisanja o nekom velikom krene u ćorsokak.

Dela, dakle. Dela su ta koja svedoče o velikim imenima ljudskog roda. Biografije, fotografije i slična sredstva koja dočekaju dan kada se može konstatovati da pamte i bolja vremena nisu ništa u odnosu na ono što su oni stvorili i ostavili nama koji smo, u većini slučajeva, ili na neki način nezahvalni, ili ne umemo da do kraja i u pravom smislu  iskoristimo plodove njihovog rada. No, dobro je sve dok se njima iznova učimo i podučavamo. Veći od velikih se, ruku na srce, malo i razlikuju. Ne samo da je njihovo stvaralaštvo kao takvo apsolutno van konkurencije ili na prvom mestu bez imalo skromnosti, nego je ta stvar tema mnogih večeri „uz pljuge i pivo“, stvar koja nas tera da stalno iznova razmišljamo, uvek proničući u neko njeno novo značenje i vrednost, ona od koje učimo, odrastamo, živimo i posle koje „krećemo oštro, uzimamo stvar u ruke, zaboravljamo na strah“. Jer u kranjem, od velikana se uči, s njima se poistovećuje i pronalazi u njihovom radu. Ako ćete i tako, nama je u prirodi da se šepurimo pri pomenu Nikole Tesle, naročito ako se to desi negde preko, gde možda baš i nismo rado viđeni – utoliko bolje ako jesmo. Neko drugi ponosi se Njutnom i njemu sličnima. Svako malo pa čujemo pričicu o čiki na čiju je glavu pala jabuka.

Ali poznajete li ličnost epskih razmera, čoveka „finih manira, stranih ovom podneblju“? Poznajete li onoga ko nudi „šokove, imbecilne tulume, popljuvane gradske ulice“? Nekoga ko nudi „dosadu, peting i disko muziku“, a ko oskudnost svojih opcija pravda činjenicom da „može i gore“? Onoga ko nudi „tamnu stranu grada, govor ulice“? Onoga ko je zacrtao sebi veliki cilj, prožet mnogobrojnim ambicijama, različitim idejama i zamislima, a opet jedinstven, cilj različit od ciljeva svih drugih? Čovek je ostao zapamćen i omiljen do te mere da nijedna rasprava o vremenima kad su sva deca bila na okupu i srećna (ili bar glumila da su srećna) u istoj kući, ne može proći bez pomena njegovog imena. I to u kontekstu alarma  koji je prvi video nemilosti koje dolaze i pravovremenog savetnika za delanje. Verujem da ga poznajete. Ako ne, nema teorije da ga ne morate upoznati. Možda je čovek čudnih navika, ali svakako vredan naše kape. Možda i nije tu blizu, možda ga naše „mokre ulice“ nisu već letima videle, ali svakako je čovek „finih manira“ koji je „uradio nešto za svoju savjest“. Sve ovo nikako ne znači da njegov glas ne odjekuje ulicama popločanim filigranom – onako kako ga je samo on znao ispuštati – u transu, sa harizmom, razgovetno i opominjujuće. Njegovo ime će reći mnogo više o njemu nego bilo ko drugi. On je Branimir Džoni Štulić, večita misterija, još večitija inspiracija i nepresušni izvor preispitivanja i interpretacije. Uz dužno poštovanje brojnim imenima iz sveta umetnosti, malo je ko bio tako revnostan u hronici svog društva na različite akorde. Predmet je mnogih teorija, razmatranja i nadmetanja onih koji bi da na njegov račun izleče koji kompleks i namlate koju paru, ali to dovoljno govori o takvim ljudima, a još više o njemu samom. 

Opće grebanje za životni prostor, 
Opći grabež za titule; 
Fakat se ne biraju sredstva, 
Seljačine uvijek u prve redove; 
Gledam samo njihova lica, 
Slavna artiljerija stiže na cilj. 

Rođen je jedanaestog aprila 1953. u Skoplju, a detinjstvo i školovanje će provesti u glavnom gradu Hrvatske, odakle se prvi put čuje za njega. Gitaru, poput većine,, počinje da svira u ranoj mladosti, dok će kasnije, obilazeći mnoga mesta u Zagrebu, nastaviti da promiviše sebe i svoju ljubav. Oprobao se i u studijama na Filizofskom fakultetu. Početkom sedamdesetih osniva grupu Balkan sevdah bend s kojom svira autorske pesme u pauzi između sevdalinki i Bitlsa. Kako je sve promenljivo i podložno progresu, danak panku i „Novom talasu“ dovodi do modifikacija zvuka i prerade akustičnih verzija u električne. Grupu koja mu je donela najviše slave i popularnosti i grupa u čijem je okviru napisao izvanredne tekstove, legendarna je Azra, osnovana 1977. O Azri se priča kao o otvorenoj knjizi koja iznova daje nove poruke i uputstva. Bend je menjao članove, ali je Džoni, kao i svojim idejama, ostao veran do kraja, ako se uopšte može reći da tvorevina kao što je grupa čije ime znači devica ima kraj. Časopisu „Polet“ u to vreme mlada grupa duguje zahvalnost jer je, pišući o Džonijevom sastavu, stvarao interesovanje kod ljudi koji su delili slične ideje i pržili se na sličan zvuk. Prvi album izašao je osamdesete godine prošlog veka, takođe je nazvan Azra i smatra se jednim od najuspešnijih debija jugoslovenskog roka, a na njemu su se našle neke od najpoznatijih pesama ove grupe: „Jablan“, u kojem tekstopisac savetuje mladog čoveka usijane glave i punog sebe da skrati doživljaj i krene drugom stranom; „Krvava Meri“, koja je pre Trsta s frajerima išla prvo u krevet; „Iggy Pop“, u kojoj mu tetkica šalje majicu sa natpisom Iggy Pop, „Balkan“, za koju je sam Džoni kasnije govorio da je ciganska – a možda je i imao pravo, imajući u obzir vrednosni dosije ljudi koji je pevuše; „Teško vrijeme“, koju znaju svi kojima je bilo dosta marginalizovanja; „Vrijeme odluke“, u kojoj nudi sreću kao iluzionist, tamnu stranu grada, govor ulice; i druge. 

Samostalno i sa Azrom snimio je šesnaest albuma, od kojih su mnogi prodati u tiražu većem od sto hiljada primeraka, s ukupnim brojem koji premašuje više od milion prodatih nosača zvuka. Jedna od najuspešnijih turneja je plod trostrukog živog albuma „Ravno do dna“. Džoni je neverovatnom brzinom došao do prvih mesta na top listama i rasprodatih koncerata širom bivše velike države. O njemu se priča kao o vanserijskom umetniku, kao o drugačijem od svega što se kod nas pojavilo. Najveću pažnju izazvali su njegovi smeli tekstovi i britak jezik. I sam on je rekao jednom prilikom da mu je žao činjenice da su, na neki način, slušaoci zbog fokusiranosti na tekstove, eskivirali zvuk. Ako mene pitate, takva situacija nimalo ne čudi. Njegove pesme bile su sam on, njegova ličnost, viđenje sveta i malog čoveka u njemu, kako bi on to rekao – „ja sam sitna marioneta u ovo profitersko vrijeme, od početka pa do kraja malerozan broj“. Pisao je o revoluciji, dosadi i svakodnevnici, tramvajima i šljakerima, ljubavi i načinu pokazivanja iste.

Bio on na severu ili jugu, u nas ili kod drugih, mi ga nećemo tako lako dati. On je naš. I ne samo naš, nego svih onih koji se pronalaze u njegovom bogatom radu, hoće da menjaju svet onako kako je on to želeo i pevaju o svojih „pet minuta“ koji će, obrni okreni, doći. I, ako ništa drugo, makar imamo pravo da mu se još uvek nadamo, stalno vrteći omiljene ploče, brzinom kojom ih je on nizao.