Osnovno, gde ćemo da lečimo dušu?

Kada bi čuveni doktor i pisac Laza K. Lazarević znao šta mu se sa kućom, starom nepuna dva veka, dešava, u grobu bi se prevrnuo. Iz realizma u književnosti sa dubokim tragom, medicine sa još dubljim postignućima, sigurno se ne bi snašao u susretu sa današnjicom, menadžerima, menadžmentima, ekspertima i umišljenim veličinama koji, nažalost, kroje sudbinu, državnog vlasništva, pacijenata i zaposlenih. Jesu li tišina i nereagovanje nadležnih povlastica privilegovanih?

Od svakodnevne, dobronamerne sintagme, spuštene do kolokvijalnog nivoa, „Ti si za Lazu“ ili „Laza naša duševna oaza“, udaljilo se toliko, da je odlazak u „Lazu“ danas neprijatno suočavanje sa nemogućim pravilima.

Od Instituta do Klinike, preko statusa Specijalne bolnice, „Laza“ je prošao trnovit put. Trenutno je Bolnica u nemilosrdnoj klopci, jer nije odgojena i odnegovana za više ciljeve. Nažalost po struku. Urušavanje je počelo pre 15 ili 20 godina. Razni su čelovali Bolnicom. Od sposobnih, pa plašljivih, preko nedoraslih, a željnih do plagijatora stvarnosti, imitatora u znanju kako bi nešto trebalo i u intenciji lične promocije.

Nedavno je, primera radi, otvoren SOS telefon, da pomogne ljudima u nevolji, razdiranju duše, nasumičnim odlukama ili teškim duševnim patnjama. Prisustvovao ministar zdravlja lično. A verovatno je zaboravio da je pre dve godine prisustvovao na istom mestu, kod tadašnje direktorke prof. dr Slavice Đukić Dejanović, na otvaranju, doduše tada prvi put SOS telefonske linije. Šta se promenilo u proteklom periodu? Desio se zaborav i već viđena varijanta samopromocije. Između – praznina. Na telefon se javljaju medicinske sestre, a obećano je da će to bili psihijatri, psiholozi posebno obučeni.

Za šta sve država (ne) zna? U zgradi „Beograđanke“, takođe bez dozvola i rešenja, opet prisustvovao ministar zdravlja, otvoren je Centar za mentalno zdravlje, u kojem se pacijenti leče bez uputa, bez knjižica, u trenucima nesavladivih nevolja. I sve bi bilo za pohvalu, gotovo samarićanski, da se fakture usluga ne knjiže državi. Bolnica profitira, a dugovi rastu.

A na početku ove priče nagovešteno je preimenovanje psihijatrijske bolnice u ustanovu socijalne kategorije. Svedoci smo postupnog realizovanja te ideje. U sektoru Padinska skela, svako odeljenje svoj sprat pretvara u dom za stare, uz nadoknadu porodice, ali i države, jer ljudi dolaze sa uputom.

Poslednji čin drame u „Lazi“, zapravo je rušenje zgrade, seoba u Padinsku skelu dok traje zidanje nove zgrade, redukcija pacijenata, zaposlenih itd., itd. Direktorka Stašević Karličić je zvanično objavila na Kolegijumu lekara da su pripremni poslovi završeni, da novca ima u izobilju, da će novi „Laza“ biti spomenik njenim menadžerskim veštinama. I to bi zaista bilo dobro, za pohvalu, ako bi bilo tačno i izvesno. Logički silogizam kao metoda zaključivanja, zajednicu (pacijenti i zaposleni) samo navodi na sumnju, zbog prethodno izvođenih salta koja su na korak od mortale.

Ko može, hoće, sme da sruši „Lazu“? U svakom pogledu, pa i virtuelnom? A ko može i sme da oprosti?