Foto: Stefana Savić

Ali, zabole me, jer samu činjenicu što neko ima diplomu određenog fakulteta nikada nisam vezivao za ono što može da se vidi u praksi.

Došao sam do trafike na kojoj do tada nisam kupovao dnevne novine. Ispred mene po nekoliko primeraka najstrašnijih tabloida koji se štampaju u Srbiji, a ispod toga, kao da se plaše da ih neko ne pronađe, stoje tri primerka „Politike“ i dva primerka dnevnog lista „Danas“.

Pošto mi je već dopizdelo da gledam istu sliku svakog dana, počnem da razgovaram sa prodavačicom: „Ja se izvinjavam, ali, video sam na svim trafikama da najozbijnije novine stoje skoro neprimetne, a da su najljigaviji tabloidi u prvom planu. Da li neko plaća da tako bude?“ Nema odgovora. Ponovim pitanje, jer nikada ne odustajem dok ne dobijem odgovor. Konačno, odgovor stiže: „Da li želite žvake za ovih deset dinara od kusura?“ Postavim pitanje još jednom. I stiže odgovor: „A možda knjigu…“ (nisam zapamtio koja se ovog leta setila da `para vrti gde burgija neće’ pa je postala ‘pisac’). Na sve to, odgovaram i dalje mirno: „Gospođo, pitao sam zašto dnevni listovi koji nisu tabloidi stoje na Vašoj polici iza svih najvećih bljuvotina koje ovaj narod guta’ uglavnom samo zato što koštaju kao pola vekne hleba… I to ne samo ovde, nego na svakoj trafici.’’

Prodavačica ne zna više šta da mi preporuči, pa samo ćuti i vraća mi kusur od 10 dinara. Zamolio sam je da sačeka pošto sam zaboravio da kupim Nedeljnik, a ona mi na to odgovara: „Ti si prvi koji mi je ikada kupio ovaj časopis’’. Pružam još 150 dinara, i pošto mi je jasno da je i nju sramota zbog onoga što očigledno ‘mora’ da stavi u prvi plan, samo joj kratko odgovorim: „Nadam se da će sutra konačno da nam osvane Danas“.