Na početku Prvog svetskog rata bio je u austrougarskoj vojsci pilot hidroaviona.

1916. nije izvršio naredbu da bombarduje brodove sa srpskim vojnicima i civilima nego je bombe izbacio u Jadran.

Time je, između ostalog, sačuvao život i budućem srpskom patrijarhu Germanu i spasio je Miroslavljevo jevanđelje, najznačajniji ćirilični spomenik srpske i južnoslovenske pismenosti, iz 12. veka.

Ikarus – prvu srpsku fabriku aeroplana, automobila i strojeva – osnovao je 1923. u Novom Sadu.

Fabrika je 1928. prebačena u Zemun. Do Drugog svetskog rata fabrika je narasla na 3.000 zaposlenih i napravila je oko 500 aviona.

Do danas je na tom mestu preostala samo upravna zgrada.

Zgrada je preživela rat i silna bombardovanja, ali, ako ne budemo brzi i uporni u odbrani, srpsku bahatost, glupost (nepoznavanje istorije) i nezajažljivost možda neće.

Već je postavljena ograda za gradilište i mašine samo što nisu stigle da počnu rušenje.

Nigde table da se vidi ko je izdao dozvolu i za šta, ko je investitor, šta i zašto se (g)radi, a tako se postupa samo kada nisu čista posla, a to bi morala građevinska inspekcija da proveri i spreči.

Umesto da Ikarus postane deo Muzeja vazduhoplovstva ili Muzeja tehnike, a morao je Zavod za zaštitu spomenika kulture i da ga proglasi za kulturno dobro, gramzivi i bahati hoće da sruše taj spomenik i naprave neku veću zgradu, tržni centar, parking…

Čak ni tabla sa 72 imena poginulih radnika Ikarusa u Drugom svetskom ratu nije dovoljna da se ne dira zgrada koja je i arhitektonski zanimljiva, Art Deco stil. Pogotovo mermerna unutrašnjost i figura Ikara iznad ulaza.

Stanari okolnih zgrada su se organizovali i pokušavaju da ovo zlodelo spreče.

Pozivam Vojsku Srbije, pogotovo Komandu vazduhoplovstva koja je u blizini, Muzej vazduhoplovstva, Muzej tehnike i sve ostale dobromisleće da spasu Ikarus, koji bi mogao da postane izložbeni prostor Komande vazduhoplovstva, na primer.

Autor je kompozitor