Polazim uzbrdo, Ulicom carice Milice prema parkiću s leve strane i kafani „Proleće“ s desne. Ukazuje se novoizgrađeni plato, sa žardinjerama, većim i manjim po sredini i lepom malom fontanom. Idući dalje Ulicom kneza Lazara prema Ulici kralja Petra, sa poprečnim ulicama, pruža se pešačka zona, koja se proširuje levo i desno u Ulici kralja Petra. Ja, u ovom slučaju pešak i šetač, kao što ih ima još, šta biva sa nama?

Rado bi se odmorili, seli na klupe u „svojoj pešačkoj zoni“, pogledali novine, pojeli sendvič…

Nema klupa, nijedne! Na celom potezu, od Carice Milice do Ulice kralja Petra.

Ali zato su prepuni stolovi sa stolicama ispred mnogobrojnih kafića i kafana.

Cveta biznis, neko prazni, neko puni džepove.

Šetač, nemajući gde da sedne, mora da produži dalje ili da postane mušterija. Poneko od njih sedne na kamenu ivicu žardinjera, što nije baš ni ugodno ni ugledno, pa ni očekivano. Možda će se urbanisti dosetiti i uvesti klupe, koje mogu biti i te kako ukrasne, kao dopuna ove lepe zamisli i ostvarenja.

Ili je možda sve ovo, što sam video pre neki dan, prećutni dogovor gradskih urbanista i vlasnika kafića i kafana, kako bi se što više punili stolovi ispred njih, a o pešacima, koji ne žele takve usluge, nije ih mnogo briga.

Autor je akademski slikar i pisac iz Beograda