Foto: Fonet/Dragan Antonić

Nadam se da ne zamerate što vam se obraćam sa naizgled trivijalnim pitanjem i da ovo moje pismo nećete razumeti kao uvredu za vašu trenutnu funkciju, državničko iskustvo, kompetencije i akademsko zvanje.

Računao sam nekako da tema ipak ulazi u delokrug posla kojim se trenutno bavite, a iskren da budem vidim da vam stranački angažman više ne uzima tako mnogo vremena…

Takođe sam se, razmišljajući o tome kome da se obratim povodom onoga što me muči, setio vas kao čoveka sa imidžom srpskog domaćina, te sam se ponadao da će u vama biti spremnosti da reagujete povodom aljkavog i nemarnog odnosa sadašnjeg gradskog rukovodstva Beograda u stvari na koju želim da vam ukažem…

Evo ja sam odužio i nikako da kažem o čemu je reč. O mostu sam hteo, kineskom. Sad, možda ćete me uputiti da se obratim Zorani Mihajlović, ali ona se, što se mostova tiče, razume samo u to da kritikuje prethodnu vlast što nije završila Žeželjev most. Tu se gospođa Mihajlović jeste istakla, u domenu kritike, da ne kažem kritizerstva, ali za pet i kusur godina ove vlasti taj most još nije završila i ne zna se kada će.

A što se tiče Kineskog mosta – on se polako ali sigurno pretvara u zakorovljeno ruglo koje umesto da stoji kao lep primer saradnje sa NR Kinom predstavlja sramotu za državu Srbiju, mrlju na našim odnosima sa dalekoistočnim ali bliskim prijateljima iz Kine i takođe vređa uspomenu na Mihajla Pupina čije ime nosi.

Most je zarastao u korov, svetla na njemu ne rade – počupani kablovi i oprema, saobraćajni znaci se ka zemlji povili, tablu sa imenom mosta na srpskom i kineskom jeziku nagrizla je rđa… Ne želeći odmah da vas uznemiravamo, na problem smo pokušali da ukažemo i na nižim nivoima – pitali smo ima li nekog zaduženog u Gradu da počupa korov, pokosi travu i popravi osvetljenje, ali nam rekoše doslovno „šta vi mislite koliko mi radnika imamo da svaku ulicu, svaki most obiđemo“…

Izgleda, kad se presecaju vrpce, kad se maše zastavicama i daju izjave o „infrastrukturnom podvigu“ „simbolu prijateljstva i saradnje“ – tad je gužva. Kad treba pokositi i počupati korov – svi su nenadležni. Siniši Malom i Goranu Vesiću je do održavanja Pupinovog mosta izgleda stalo kao do lanjskog snega.

Možda ćete i vi reći: „Šta me briga, nisam ga ja gradio“, što je moram priznati tačno… Gradio ga je Đilas, otvorio Vučić (istina ne zna se koji vam je trenutno dalji u vrednosno-ideološkom pa i emotivnom smislu – s prvim nikad ništa niste imali, a s drugim najgore – imali pa nemali, ali ne moramo sad o tome…)

Ipak, vi ste na čelu Nacionalnog saveta za saradnju sa Kinom i Rusijom, trebalo bi da vas se tiče. Ja vas tu vidim kao starog svata na svadbi na kojoj su se gosti potukli – ostaci hrane i srča na sve strane – i očekujem da iskoristite svoj autoritet, ugled u zemlji i inostranstvu i da reagujete…

U odluci kojom je formiran Savet na čijem ste čelu piše: zadatak Saveta je da razmatra i usmerava saradnju Srbije i Kine u vezi sa sprovođenjem strategije Kine „Jedan pojas – jedan put“ na teritoriji Srbije. Taj put je od Zemuna do Borče zarastao u korov. Taj deo puta je prekrila nebriga i nemar. Siguran sam da znate šta se dešava sa zakorovljenim imanjem.

Most ne treba da bude ruglo. Tako drastično zapuštena građevina u tako kratkom roku svedoči o aljkavosti i diletantizmu. Možda bi najbolja ideja i bila da ga dovede u red onaj ko ga je i gradio – bože zdravlja biće i to… Ali do aprila – da ne propada dalje… Ako me razumete…

Autor je predsednik Pokreta za preokret