Retko mi nedostaju reči. Nikada nisam imala problem da izrazim ni ono što mislim, ni ono što osećam. Rečima baratam prilično vešto još od svojih ranih dana: progovorila sam pre nego što sam prohodala, naučila da čitam i pišem pre nego što sam krenula u školu, učila ( i naučila ) neke jezike, prevodila sa manje ili više uspeha. Istina, danas najčešće prevodim sa svog rođenog jezika i ne mogu da kažem da mi baš uvek ide bez muke. Ovaj današnji jezik kojim me preplavljuju sa medija, jedva da razabiram, ali nije to sad tema.

U velikoj sam dilemi kako da se obratim izvesnom A.Vučiću, potpisniku pomenutog pisma u kome se ne navodi da li se mom suprugu obraća kao predsednik države ( valjda je to ta ličnost ), kao predsednik stranke SNS-a ( pošto zaglavlje na koverti nosi žig pomenute stranke ) ili kao neki nepoznat čovek, budući da pokraj njegovog imena nema titule koja bi primaocu i čitaocu razrešila ovu pomalo zbunjujuću situaciju?

Stvarno, ko ste zapravo Vi?

Ako se penzionerima ( u ovom slučaju mom suprugu ) obraćate kao predsednik države ( to jest’ ako ste Vi taj ), onda je neko iz Protokola morao da Vam kaže kako se to nikako ne radi na ovaj način. Sa Vaše ( eventualne ) predsedničke pozicije, pripadnicima svog naroda ili njenog dela, valjano bi bilo obraćati se javno, preko medija. To Vam sigurno ne bi predstavljalo teškoću, budući da gostujete na televizijama skoro svakodnevno. Što bi rekli, tu ste kao deo inventara, naravno ukoliko ste to Vi. A ne bi bilo loše ni da napravite nekakav šou, da pozovete goste u studio, penzionere iz raznih krajeva naše zemlje pa da im saopštite to što ste isplanirali ali i da popričate sa njima, da čujete šta će Vam reći, da jedni druge upitate za junačko zdravlje – opet, ako ste Vi taj. Uostalom, ne čuh još da je predsednik neke države upotrebio lične adrese svojih građana. A valjda onaj koga u ime Države Predsednik plaća za taj posao treba da mu kaže šta se i kako radi ili ne radi, šta spada u kršenje ustavnih i ostalih prava?

E… eeeeeee, ako se narodu obraćate kao stranački vođa, ( to jest’ ako ste Vi taj ), tu već možemo da imamo problem. Tu se zna kako se stvari rade: okupite se na nekom svom mitingu, tribini, čemugod, pa govorite dokle Vam je i o čemu Vam je volja. Ko došao – došao. Koga doveli – doveli. Može Vam i vam se. Ali tek tu postavljamo pitanje građanskog integriteta i privatnosti a glede naših imena i prebivališta. Neka gospodin Šabić radi svoj posao, ali valjalo bi da i mi građani radimo svoj. Jer, dokle god mi puštamo, oni siluju. Neka nikome ne bude neprijatno što ovako govorim. Ne postoji druga reč za ovaj čin.

Gospodine,

Duboko me je ganulo Vaše pismo.

Moram najpre da Vam kažem da je moj muž jedan pristojan, kulturan, obrazovan čovek, vredan kao mrav, predan svom poslu i pozivu kao malobrojni oko njega. Da je u svom radnom veku dobio najviša priznanja za posao kojim se bavio, iako je iz sektora kulture „prešao“ u sektor prosvete ( što ga je koštalo minulog rada od 26 godina, ali da ne sitničarim u ovom trenutku ).

I da, zaista, taj takav, da ironija bude veća, voli ovu državu na način na koji Vi i svi Vaši koji staju u ovu kovertu ne možete ni da zamislite! Ili možete?

To govorim zato što kud god da pogledamo, nalećemo na stranački kadar. Ali ako ste na trenutak pomislili kako ja to nešto osuđujem apriori, pogrešili ste. Kad god na nekoj poziciji vidim stručnog, pametnog, dobrog čoveka, ne bavim se razmišljanjem ko je, odakle je i ko ga podržava. Mada, nekako se u poslednje vreme, to ne dešava. Ne vide se takvi ljudi. Odoše u ilegalu, kako se nekad govorilo, a danas šapuće.

Naš narod je duhovit. To piše, to crta, to prepričava, to pravi viceve… Radujem se što Vam to ne smeta. Ni Vama, ni strankama. Što imate strpljenja o kom živo govorite u svom pismu, pa eto koristim ovaj prostor da, kad se već Vi nama zahvaljujete na tome, i mi Vama zahvalimo kako i dolikuje. Znam ja da Vi niste u bajci o“ Carevom novom odelu“, pa da besite decu koja viču: „Car je go!“

Eto, baš onomad, umalo se nisam nasmejala kad sam ugledala dvoje mladih svojih sugrađana, koji su po zadatku otišli u Lučane da šire bratstvo jedinstvo i ubeđuju stanovništvo šta im je činiti: on, onako krupan, stasit momak, snažan i naočit, što bi rekli, metar oko leđa, milimetar oko glave; ona, atraktivna, sa ogromnim trepavicama, ma kao lutka. Istina, malčice je prepumpala usta, pa sad teško da može da izgovori: „Na vrh brda vrba mrda“, ali i ne mora, ko je zapeo?! Meni, verujte, odmah nekako milo oko srca, pomislim, pa vidi sreće da se i ova mladež pozapošljava, da radi negde. A ne ovaj moj, završio fakultet, master, sve u roku i po redu sa visokim prosekom, odlično vlada jednim stranim jezikom, drugim se pomalo služi, čita Ničea i Kjerkegora, a sve tumara po kući, nezaposlen. Ili onaj drugi, inženjer, barata računarom kao viljuškom i nožem, govori besprekorno dva jezika, kulturan, obrazovan, a raducka k’o frilenser za siću.

A mi kao roditelji, imali smo tu posvećenost o kojoj Vi govorite, o, još kako smo je imali, gospodine. Ali eto, nekako nismo i pored svog marljivog i Državi odanog rada, uspeli da im obezbedimo budućnost koju zaslužuju.

Da ne bi ovog Vašeg pisma danas, ostali bismo vazda neutešni.

Pa Vam ja, gospodine u ime svoje porodice, uzvraćam zahvalnost.