Koračamo hodnicima limba  1Foto: Pixabay/ DarkWorkX

Ne znamo ko smo. Izgubljeni lutamo pokušavajući da se pronađemo. Koračamo hodnicima limba, na ivici propasti. Rasipamo vreme na materijalno, ne shvatajući da je suštini života tu, u nama. Toliko smo egoistični da mislimo da smo superiorna bića. Bogom dani. Iluziju ću vam srušiti. Zamislite da vas neko gurne u gejzir sumporne vode u Jeloustonu. Da li biste preživeli?

Izvori sumporne vode, koji su za nas potencijalno smrtonosni, su prirodna staništa mnogih mikroorganizama. Ili vrste koje žive u nehumanim uslovima u pećinama, poput pseudoskorpija. Ili krpelji, koji pokazuju značajnu rezistentnost na niske temperature što im omogućava da naseljavaju i polarne regione.

Otkrivene su vrste gljiva koje mogu da izdrže UV zračenje, neke čak i kosmičko. Ili hajde da govorimo o strategijama za preživljavanje brojnih životinja. Promena boje kože, kamuflaža, intezivna obojenost, lučenje otrovnog sekreta, ispuštanje specifičnih zvukova kao alarm na neposrednu opasnost… Da li i dalje mislite da smo posebni? 

Čovek je jedina vrsta koja je sposobna da misli. I šta smo time postigli? Zaglavili smo se u materijalnom svetu. Nesrazmerno našim potrebama kupujemo, gradimo, konzumiramo i na kraju skladištimo nepotrebno. Nove telefone, nove laptopove, tablete, novu garderobu, obuću, nameštaj… Okupirani smo iluzijom o materijalnom uspehu i konstantno promašujemo suštinu.

Manipulišemo, lažemo, gazimo preko mrtvih dok se penjemo na vrh onoga što smatramo uspehom. Nadmoć nad drugim ljudima uz pomoć materijalnog. U nama je bolest. Širi se poput malignog kancera, metastizira, izjeda, ubija polako. Poričemo njeno postojanje sve dok telo ne odluči da se pobuni i kaže: “Ne osećam se dobro!”. Jer um može lagati, a telo nikada.

Pročitao sam negde da nam je sumnja u sebe zapisana u genetskom kodu. Neću se složiti. Sumnju u sebe smo sami stvorili težnjom da se ostvarimo kroz materijalno. To nas je odvelo u samodestrukciju. Pored samodestrukcije, težnja da se ostvarimo kroz materijalno nas je odvela i u destrukciju. Jedan poznati reditelj mi je jednom prilikom rekao da kad čovek shvati da mu je dovoljno da mu uvek bude toplo, da njegovi bližnji budu zdravi i da nauči da živi sa prirodom, biće srećan. Logično, u prirodi su resursi hrane i vode. A šta smo mi uradili?Satanizovali smo prirodu. Nemilosrdno trošimo neobnovljive izvore energije. Palimo i sečemo šume.

Toliko smo zagadili planetu da više nema mesta za đubre, već ga i u kosmos šaljemo. Mozak jedino koristimo za reprodukciju. Svake sekunde ljudska populacija se uveća za 2,5 stanovnika. Već smo dostigli cifru od 8 milijardi. Da li znate šta se dešava neograničenom rastu populacije organskih vrsta? Suprostavi mu se ograničeni kapacitet sredine u kojoj populacija živi.

Demografi smatraju da će se taj sigmoidalni rast dogoditi kada ljudska populacija dostigne broj od 10 milijardi. Da li je već počelo da se događa? Koliko ljudi znate koji su neplodni? Mi smo štetotičine. Paraziti. Virusi. Ako posmatram planetu kao organizam najbolja reč kojom bih nas opisao je virus. Šta radi organizam kako bi se oslobodio od virusa? Podiže temperaturu. Da li planeta radi upravo to? 

Zaklj učak po prvi put nemam. Kako ćemo se boriti protiv katastrofalnih posledica zagađenja? Kupićemo nov telefon. Prva, neuspela vrsta. Samo imajte na umu: Evolucija nas je stvorila, evolucija će nas obrisati. A kad bismo znali od čega bolujemo mogli bismo se nadati i izlečenju.

Pozdrav.