“ Ajde uzmi mi recepte,ne mogu da idem po ovom snegu i ledu.“

“ Ok, nije mi teško.“

Odem u Dom zdravlja, dobar dan, da li radi ta i ta doktorka.

Sestra na kartoteci me gleda, srkne kafu, utiša muziku, pa kaže “ Pa šta pitaš, piše ti tamo ko radi! “

Nema problema, pročitam, kaže ordinacija ta i ta, broj taj i taj.

Odem, druga sestra me gleda: “ A što ste došli? “ (za to vreme gasi igricu na kompjuteru, Candy crush, valjda)

“ Pa rekoh, po recepte za majku.“

“ Aha,pa dobro, hajde sačekajte, doktorka još nije došla, valjda će da dođe uskoro.“

“ Ok, nema problema. „

Na svim vratima ordinacija zalepljeno “ Ukoliko imate primedbe na rad lekara, obratite se zaštitniku pacijenata…“ . Broj telefona taj i taj.

Okrenuh. – “ Mobilni korisnik nije dostupan. „

Vratim se na kartoteku. – „Izvinite, gde je zaštitnik pacijenata?“ . – „Koji zaštitnik, ima ih čak tri?“

Uh, blago pacijentima kad su toliko zaštićeni, mislim se.

U taj trenutak, posle samo dva sata čekanja, eto i doktorke.

„Jel dugo čekate? „

“ Ma ne“, rekoh, a mislim, šta je jedno popodne za druženje u Domu zdravlja.

Posle pisanja dva recepta, koje je trajalo samo pola sata, konačno krenem.

O, hvala ti Bože, mislim, sad ću da počnem da idem u crkvu.

Elem, u apoteci dam recepte.

“ A ne može ovo ..“ kaže apotekarka.

“ Što ne može? „

“ Loše je odštampano, ne vidi se bar-kod na receptu.“

„Ok, pa šta možemo?“

“ Pa možete da ih kupite! “ kaže apotekarka.

“ Koliko treba? Samo 900 dinara? Ok, evo, hvala, doviđenja!“

Idem tako kući, sa kesom punom lekova, i mislim “ Ma šta je hiljadarka – za onakvu avanturu! “