Umberto Eko, na primer, televiziji pripisuje u umetničkom smislu određenu estetičku potencijalnost, dok Teodor Adorno, takođe teoretičar moderne umetnosti, ističe složenu medjuzavisnost između tehničkih, društvenih i umetničkih aspekata televizije.

Najviše su spremni da idu dotle da tvrde da je u savremenom svetu televizija jedan od uzroka, možda i glavnih uzroka čovekovog otuđenja, kao medij koji uspostavlja jednosmernu komunikaciju, bez pružanja mogućnosti konzumentu-gledaocu da u njoj aktivno učestvuje.

Ipak, jedno je sigurno, tokom godina svoga postojanja, televizija je koristeći se slikom i zvukom kao izražajnim sredstvima, pomoću kojih prikazuje to što želi da saopšti gledaocima, razvila svoj specifični „jezik“, te se o televizijskim ostvarenjima ne može govoriti koristeći se metodama kritike primenjivim u nekim drugim oblastima umetnosti.

Poslednjih godina, tačnije decenija, suočeni smo sa fenomenom globalizacije. Usled globalizacije, tradicionalna kultura zasnovana na nacionalnom konceptu, izgubila je svoj nekadašnji značaj.

Protivnici globalizacije često je, možda i pežorativno, nazivaju „novi svetski poredak“.

Globalizacija znači svest o zajedničkom životu i afirmaciju univerzalnih vrednosti. Ali, sa druge strane, ona se suprotstavlja slobodi ljudskog duha i izaziva snažan otpor sleđenju pretežno angloameričkih kulturnih obrazaca.

Kritičari američkog društvenog modela, kao sto je Džozef Stiglic, idu i dalje tvrdeći da globalizacija znači „idealizaciju tržisne superiornosti “ koja podrazumeva primat tržišnih interesa i vrednosti, kao i upravljanje globalizacijom iz centara bogatstva i moći.

Na ličnom planu globalizacija snažno utiče na krizu identiteta, zato što je identitet pre svega interakcija pojedinca sa zajednicom i svaki pokušaj narušavanja tih veza kod pojedinca dovodi do konfuzije i nesigurnosti.

Televizija se uklapa u model globalizacije u kulturi pre svih medija upravo zato što je način na koji ona komunicira sa korisnicima, prenos slike i zvuka na velike udaljenosti.

U obilju ponude televizijske produkcije, jedna od značajnijih formi televizijskog stvaralaštva jesu TV serije, koje se mogu podeliti na razne načine, žanrovski i po drugim kriterijumima.

Slobodno se može reći da po originalnosti i potencijalu neke zauzimaju značajno mesto a pojedine imaju i umetničke pretenzije uzimajući u obzir kompleksnost tema koje obrađuju i načine na koje se te teme prikazuju. Ovo se odnosi kako na zamisao (koncepciju) serije, motive koje ona želi da prikaže, društvene i lične (psihološke) aspekte, tako isto i na kvalitet produkcije, tehničke detalje a posebno na scenario, glumu i režiju, pa čak i na izbor muzike…

KULTURA I UMETNOST U ĆORSOKAKU: ŠPANSKE , TURSKE I INDIJSKE MELODRAMATSKE SERIJE – TELENOVELE

Izvorno telenovele su nastale u SAD kao radio-drame i nosile su naziv „sapunice“, zbog toga što su nastale pod pokroviteljstvom oglašivača koji reklamiraju sredstva za čišćenje, tačnije deterdžente i drugu „kućnu hemiju“ a bile su namenjene domaćicama koje su preko dana ostajale kod kuće.

I danas se sapunice povezuju sa određenom vrstom čišćenja ili katarze kroz koju prolaze likovi od kojih svaki ima neku „prljavu malu tajnu“.

Telenovele predstavljaju „grub komercijalni opijat“ napravljen da privuče najširu moguću publiku svojim zaglupljujućim sadržajem, dok krajnju finansijsku korist imaju sponzori i produkcijske kuće. U današnje vreme namenjene su nižim slojevima društva, koji nemaju pristup video produkciji visokog kvaliteta, niti internetu. Masovno se proizvode prvenstveno u zemljama Latinske Amerike i u tim državama predstavljaju gotovo jedine sadržaje koji se narodu serviraju, odnosno jedino što se građanima omogućava da gledaju .

Telenovele su jeftine, lake za praćenje i ne zahtevaju posebnu, preteranu pažnju. Njihov svet je krajnje pojednostavljen, ali ipak na svoj poseban način prikazuju život kao preterano dramatičan, kakav nije u stvarnosti niti to može biti. Život je predstavljen kroz niz društvenih i kulturnih stereotipa: uvek postoji ljubavni trougao, u tom trouglu obično neko bude teško povređen ili umre, bogati se zaljubljuju uvek u siromašne i obrnuto, siromašni na čudesan način postaju bogati, uvek postoji zla žena koja hoće da uništi svačiji život… Sve je to začinjeno sa mnogo ljubljenja i patetike, tačnije plakanja. Ovde treba napomenuti da su telenovele sinonim za kič. Kič pobuđuje trenutne ljudske emocije ali ne zahteva duhovni i intelektualni napor. On jeste deo umetnosti smišljen da se dopadne najširem krugu ljudi, povlađujuci njihovom lošem ukusu i nekim potrebama. Obeležja kiča u telenovelama su jos nerealne situacije, banalni dijalozi, oskudna obrazovna vrednost…

Na krajnje pojednostavljen način one govore o nekim univerzalnim temama: ljubav, izdaja, ljubomora, zavođenje, nasilje, osveta, strast, ugnjetavanje, seksizam, korupcija, incest. Kraj je uvek srećan što TV auditorijum drži u uverenju da ako budu naporno radili, sve će se po njih srećno završiti.

U društvima opterećenim izraženim socijalnim razlikama, tačnije klasnim podelama, vrednosti su samo ono što se vezuje za buržoasku klasu, dok radnici treba da žive gledajući stvari koje ne mogu da imaju, pretvarajući se da ih imaju. Televizija ljudima pruža iluziju da mogu da budu ono što ne mogu, kroz telenovele im omogućava da posredno žive živote drugih. Glumci u telenovelama prilično atraktivno izgledaju, što gledaoce dodatno tera da se identifikuju sa likovima. Sve je začinjeno „prljavim malim tajnama“ koje svaki od likova mora da ima i za koje preti da će otkriti drugim karakterima: o njegovom poreklu, vanbračnoj vezi, detetu koje je dao na usvajanje. Na toj ideji zasnovani su i savremeni „rijaliti “ programi.

Ljudi usvajaju društvene vrednosti koje im se serviraju putem televizije. Priče mogu da oblikuju ljudsku svest, postoji izreka (Hopi indijanci) da „onaj koji priča priče, vlada svetom“, sada naslućujemo i kako.

Ako smo jednom tražili odgovore na pitanja u šta ljudi veruju, možemo li da se ne zapitamo čemu u stvari ljudi robuju? Ljudi najviše robuju sopstvenim zabludama. Nedostatak kulturne širine sprečava ih da uživaju u umetnosti a kamoli da se njome bave. U toj ljigavoj suspenziji-mešavini infantilnog verovanja u kulturne i društvene stereotipe, državu, različite večne i nepromenjive institucije, a posebno uz našu dominantnu opčinjenost nacionalnim mitovima i herojima, nastaje, uspostavlja se i razvija totalitarna svest. Kreatori društvenog poretka na temeljima totalitarne svesti obrazuju konzervativne totalitarne sisteme, u kojima se silom ili propagandom društvo pretvara u ljigavu i bezobličnu masu, koju oni drže konzerviranu u postojećem stanju. Njome je lako upravljati i oblikovati je prema sopstvenim zamislima. Televizija nije faktor promene već služi izbegavanju sukoba sa realnošću, konfrontacije i stvaranja političkih problema, služi da se smanji interesovanje za suštinske promene sistema.

NISKOBUDŽETNI, UMETNIČKI FILMOVI I SERIJE – UMETNOST SAMA PO SEBI

Pokušaćemo da približimo eventualnom čitaocu, šta je filmska umetnost shvaćena u njenom pravom, najširem značenju…

To je način da se na filmskom platnu, ili TV ekranu, koristeći se simbolima i osobenostima filmskog jezika, predstave i gledaocu prenesu mentalni procesi i unutrašnji doživljaji koji kroz simbole najčešće izviru iz najmračnijih dubina čovekove podsvesti.

Bave se filozofskim apstrakcijama i moralnim dilemama, etičkim izazovima. Istražuju neka od najdubljih i najkomplikovanijih ljudskih psiholoških stanja; Najčešće su društveno angažovani, u njima se obično prepoznaje uticaj umetničke avangarde, ono područje gde film prati razvoj drugih društvenih disciplina i pravaca u umetnosti, posebno u filozofiji i psihologiji gde se sa njima stapa i prožima i ne može se jasno od njih odvojiti.

Specifičnost fimske iluzije pruža joj veću maštovitost i mogućnosti kombinovanja realnog i nadrealnog. Film takođe može da se „poigrava” sa vremenom i prostorom, scene ne moraju sukcesivno da se smenjuju zahvaljujući filmskoj montaži, tako da on na specifičan način „transcendentira“ prostor i vreme.

Serija Dekalog, poljskog autora Kšištofa Kižlovskog bazirana je na deset božjih zapovesti a vremenski okvir dešavanja je Poljska osamdesetih godina prošlog veka u toku promena političkih sistema. Kižlovski je izbegao svakodnevne aspekte života u Poljskoj toga vremena, a bavio se onim temama koje su univerzalne… Sa stanovišta različitih društvenih činilaca serija je ocenjena na različite načine pa je stoga možemo označiti kao kontraverznu. Doživela je veliki uspeh na renomiranim filmskim festivalima i naišla je na veliki odjek među publikom, posebno u Zapadnoj Evropi i SAD.

Likovi, koji su živeli život izvan organizovanih religioznih pravila, suočeni su u određenom trenutku sa moralnim problemima koje moraju da reše. Svi su oni stanari jednog kompleksa zgrada, a pojavljuje se i jedan momak koji ništa ne govori, za koga mi mislimo da predstavlja samog Hrista. U svom eseju o seriji Kižlovski kaže: ja ne znam ko je on, samo se pojavljuje i posmatra nas… nije baš zadovoljan sa nama. Neki misle da je reč o andjelu, ili anđelima, koji na određeni način svedoče o ljudskim životima ali jednostavno trpe i ne mogu ništa da promene…

Ova „mini serija“se sastoji od deset epizoda koje nisu striktno vezane za pojedine zapovesti: neke obuhvataju više njih a neke celokupan etički sistem koji treba da prikažu; Tematika ovih priča je religijska a struktura biblijska, kao što je rečeno, bazirana na deset božjih zapovesti, ističući njihovu aktuelnost. Postoje i pokušaji uparivanja-korelacije ovih deset priča sa deset zapovesti.

Tako prva priča, prema jednom tumačenju odgovara zapovesti br. 1 „Ja sam tvoj Gospod Bog, nemoj imati drugih bogova osim mene“ – ističući možda ulogu računara kao lažnog boga. Naime, u ljubavi između sina i oca, u prvoj epizodi, pojavljuje se kompjuter kao posrednik-medijator, koji je, moguće, lažni bog; Otac hoće da pokloni sinu klizaljke kao božićni poklon, ali pre toga uz pomoć računara proverava da li je debljina leda na reci na određenoj temperaturi dovoljna da ne pukne pod teretom dečaka… Led je ipak pukao, iako je računar dao „tačne“ podatke. I ne samo da je računar dao podatke već i otac proverava debljinu i izdržljivost leda skačući po njemu. Na kraju rezultat je ipak tragičan. Osporava se na taj način, ne samo vera u računare, osporava se verovanje u empirijske nauke uopšte.

U stvari prva priča Dekaloga sadrži nekoliko rasprava a ključna je suprotstavljanje empirijskog duhovnom shvatanju života… Na dečakovo pitanje šta je smrt otac mu daje medicinski odgovor a na pitanje o postojanju duše otac odgovara da su jedine stvari koje nas nadžive naša dostignuća i sećanja.

Priča Dekalog 1 se bavi i drugim filozofskim temama kao što je npr. relativnost moralnih shvatanja, kroz suprotstavljanje religioznog morala i relativnog vladajućeg morala, ili prirodom smrti, kada dečak ugleda i donese kući mrtvog psa.

U drugoj epizodi žena koja je trudna sa drugim muškarcem traži od doktora da se izjasni da li će njen bolesni muž živeti ili umreti – ona to mora da zna da bi odlučila da li da abortira ili ne. Doktor se tome odlučno protivi – ne želi da glumi boga.

Sve su to poigravanja sa filozofskim apstrakcijama i etičkim izazovima kojih su ovakva filmska ostvarenja prepuna …

Sama priča (narativno) podseća na sapunsku operu – ali razlika je u tome što na kraju nudi kompleksno i neočekivano rešenje, na indirektan način. Veliki pisac Dostojevski i njegovo čitavo grandiozno delo govore o tome, da je čovek isuviše širok, i da ni u čemu ne vidi konačnu, poslednju reč… On smisao ljudskog života vidi u tom „otporu konačnosti“.

Nijedna od deset priča ne predstavlja moralne dileme kao jednostavne, crno-bele. Ne može se predvideti ishod budućih događaja sa dovoljnom tačnošću, onako kako predviđaju empirijski podaci. Zaključak je da se u ovih deset priča slika sam život, ali ne na naučni već na umetnički način. Kamera nas, u prvoj epizodi, suptilno uvodi u priču kroz duboku simboliku: prateći goluba koji sleće na prozor stana u kome živi dečak Pavel. Nedostatak muzike (zvuka) u najvažnijoj sceni Dekaloga 1 čini doživljaj upečatljivijim, preovlađuju sivi eksterijeri, mali i sumorni stanovi i kancelarije. Preciznije, to je uputstvo kako da se na umetnički način naslika priča koja što vernije odslikava život a krajnja poruka bi bila jasna:gledaoci treba da, ako imaju sa kim, razgovaraju o svakoj od ovih priča. Ili, ako nemaju, da razgovaraju sa sobom, kako što to čine i junaci u seriji Kižlovskog.

Moral jeste razmatranje ljudskih postupaka i određenih pojava uopšte sa stanovišta dobra i zla a etika predstavlja posebnu filozofsku disciplinu.

U suštini etika je veoma bliska religiji, hrišćanstvu u našem slučaju, ili je barem njen neodvojivi deo na sta ukazuju mnogi mislioci.

Delo Dostojevskog čitavo je prožeto religioznim misticizmom a gotovo centralno mesto zauzima razmatranje prirode zla. Za njega je priroda zla unutrašnja, metafizička a ne spoljašnja, socijalna… I kazna za zlo nije kazna ukoliko nema unutrašnje posledice;

Za književnom porukom Dostojevskog išao je religiozni mislilac Nikolaj Berdjajev…

Odgovarajući na prigovore o izopačenostima hrišćanstva i hrišćana,i kako to da pripadnici drugih vera, kao što je npr. Budizam, mnogo lakše ispunjavaju zavete tih religija, Berdjajev kaže, da je tako iz razloga što su zaveti tih vera mnogo bliži ljudskoj prirodi. Hrišćanin je obavezan da se suprotstavi najvećim iskušenjima ovoga sveta, čak je dužan da voli svoje neprijatelje.

Berdjajev prirodu zla izvodi iz ljudske slobode smatrajući da iz slobode proističu i dobro i zlo,kao dva lica jedne iste stvarnosti. Drugim rečima zlo je imanentno ljudskoj prirodi.

Suprotstavljajuci ideju hrišćanstva ideji komunizma, on tvrdi da zlo nije moguće iskoreniti nikakvom spoljašnjom prinudom, kao što to pokušava komunizam, čineći zlo i nasilje, sa ciljem uspostavljanja opšteg dobra. Čini se da on na taj način pokušava da opravda društveni sistem zasnovan na zlu.

Zaključujemo da i komunizam i hrišćanstvo postoje samo kao ideje a da njihove izopačenosti prouzrokuju ljudi, kada pokušaju da ideje realizuju u praksi. Uzrok svih takvih izopačenosti leži u ljudskoj prirodi, sa njenim nesavršenostima i ograničenim mogućnostima spoznaje. Stoga je čitava ljudska istorija, od početka političkog organizovanja,ispunjena samim zloupotrebama, misli se prvenstveno na zloupotrebe vlasti.

U današnje vreme, u doba svetske finansijske krize, iznova je pokrenuta žestoka i opravdana kritika kapitalizma kao i preispitivanje samog sistema, od strane skoro svih aktera političkog zivota.

Opšta nepismenost, loša informisanost, idolopoklonstvo, politički voluntarizam i konformizam, a u najgorem slučaju verski i nacionalni fanatizam, politički i svaki drugi primitivizam i netolerancija, obeležja su mlade populacije i one srednjih godina, u nas.Pored toga još i otupelost i nedostatak volje da se bilo šta promeni naveliko su danas prisutni u političkom prostoru koji se zove država Srbija. U tom političkom prostoru nema mesta moralu.

U tom prostoru obitavaju kreatori društvenog zla, razni konvertiti koji, predstavljajući se kao tobožnji zaštitnici i borci za prava građana, manje-više nevešto pokušavaju da formiraju javno mišljenje, tačnije da ga kroz manipulacije medijima i informacijama podrede njima, njihovoj politici i njihovim sebičnim interesima…