Foto: Marko Jovašević

Dobro, ne korakom, ali prvim pritiskom papučice za gas krenuli smo na rok hodočašće udaljeno hiljadu kilometara od Beograda, da vidimo, čujemo, osetimo energiju velikog „The Bossa“ iliti Brusa Springstina i njegovog The E Street Banda. Lokacija, grad mode Milano, stadion za nekoga Đuzepe Meaca, a za nekoga San Siro, zavisi da li pored crne preferiraš još i crvenu ili plavu boju.

Ovogodišnja turneja nosi naziv The River Tour 2016, povodom 35 godina od izdavanja čuvenog, tada petog studijskog albuma Brusa Springstina pod nazivom TheRiver. Pored ogromne želje da prvi put vidim i čujem uživo čoveka koji mi je jedan od najvećih muzičkih uzora i inspiracija, stoji i i činjenica da je ovo do daljnjeg i poslednja turneja sa E Street Bendom, jer Brus uveliko najavljuje pripremu svog solo albuma, a potom i solo turneje.

Letnje jutro, autoput Bratstva i jedinstva, a nigde nijedne od Stublićevih 1001. rupe. Makar ne u hrvatskom delu. Zatim krivudav, pun uspona i padova, ali svež i nov autoput kroz Sloveniju i onda prepuna kamiona i šlepera autostrada Trst – Torino.

Usput listam Instagram. Znam da je na prvom koncertu od dva koja će biti u Milanu bio poznati glumac Sergej Trifunović. Piše mi kratko i jasno u svom stilu „Odlepićete!“ Tu počinju da me prožimaju prvi žmarci i nestrpljenje pred koncert.

Stižemo u Milano predveče, a na glavnom trgu Duomo ispred milanske katedrale jedan stariji, bradati Italijan animira turiste noseći u torbi veliki zvučnik sa koga trešti i odzvanja „Hungry Heart“. Na svakom koraku oseća se atmosfera od prethodne večeri i uzbuđenje koje će poneti sutrašnje veče.

Na dan koncerta, bilo je dovoljno vremena da se poseti Italijanski Luvr, muzej Brera i prilika da prvi put uživo vidim makar jednu sliku mog omiljenog Modilijanija, a pritom da se ne zaobiđu ni Karavađo, a ni čuvena Pieta Đovanija Belinija. Zatim muzej maketa i 3D projekcija Da Vinčijevih nacrta i izuma. Odmor pred koncert, a potom u američkom stilu do kraja, Burger King, Coca Cola i pravac stadion. Stadion protivnika moje omiljene Rome, ali zbog Bossa ću izdržati da za na trenutak zaboravim na fudbal.

Metro prepun. Ispred stadiona gužva i pozitivna energija koja lebdi u vazduhu. Slika mojih roditelja i mene se preslikala i na atmosferu ispred stadiona. Oko 80 000 ljudi, većinom njihovi ispisnici, a jako puno i mojih. Reklame, muzika na sve strane, štandovi sa originalnim majicama sa turneje, hrana, pivo … prava erupcija, a kuvanje u grotlu vulkana još nije ni počelo. Savršena mesta koja sam birao preko interneta su se i u pravom životu ispostavila kao savršena. Stadion gotovo pun već nekoliko puta skandira Brus … Brus … U 20:30 izlaze članovi Benda i na kraju šezdesetsedmogodišnja živa rok legenda. Čovek koji izgleda deset godina mlađe, sveže, bez tragova neurednog rok života koji je karakterističan za skoro sve njegove kolege. Ali logično, on takav život nije ni živeo. Hellooo Milanooo i uobičajeno za Brusa „One, Two, Three …“ i delirijum počinje debitantskom pesmom na turneji Meet Me In TheCity.

Zatim se i dalje ređaju brze stvari, ProveIt All Night, Roulette, A1 sa ploče The River The Ties That Blind, a onda čuvena Brusova svađa sa nesuđenom taštom kroz pesmu Sherry Darling. Posle Something In The Night sledi vriska na prve taktove Hungry Heart i stadion je na nogama. Himna svih onih koji misle da uvek mogu više i bolje i uvek počinju iz početka … Everybody’s got a hungry heart …

Sve svetske ekonomske krize mogu se osetiti kroz pesmu Death To My Hometown, ali ona je samo uvertira onoga što sledi. Glavna pesma, The River. Čuveni početak na usnoj harmonici, metafora života i prolaznosti. Pale se hiljade mobilnih telefona na San Siru praveći zvezdano nebo sa velikim srcem u sredini. Na svu tu emociju kreće mi i suza, ona muška najteža u fazonu „ovo je mnogo dobro, nek ide život!“ Kažu da ne plaču slabi, nego oni koji su jako dugo bili jaki, i ja verujem u to.

Cadilac Ranch, The Promised Land i I am a Rocker su došle kao pravo osveženje, da se obrišu suze i da se vratimo malo vedrijim rifovima. Pesma nastala neposredno posle 11. septembra The Rising koja nosi poruku ponovnog buđenja i izdizanja iz pepela bila je pretposlednja u prvom delu svirke, a 24. po redu. Sve to je zaokružila pesma Badlands uz koju se uvek setim priče jednog beogradskog studenta filozofije  koji je esej Emanuela Kanta od 25 strana sročio u par stihova ove pesme i dobio desetku čistu kao suza:

„Poor man wanna be rich, rich man wanna be king
And a king ain’t satisfied till he rules everything“

Nema pauze, pale se svetla i kreće bis. Backstreets, Born To Run i Bobby Jean dominiraju, ali titulu najvećeg hita odnosi naravno Dancing In The Dark. Deset minuta trajao je show uz ovu pesmu. Brus je prvo na binu izveo devojku iz fanpita koja je na transparentu napisala da je verena i da je ovo poslednja mogućnost da pleše sa njom, a zatim su se zanjihali u ritmu saxa. Razmišljam, pa da li ima i jedan muškarac na svetu koji bi svojoj ženi zamerio samo zato što je plesala sa Brusom Springstinom. Jedna devojka sa afro frizurom želela je da stane pored saksofoniste Dzejka Klemonsa zato što ima istu frizuru kao on. Vrhunac je bio dečak koji nema više od 10 godina, a koji je imao želju da odsvira par akorda sa Brusom. Želja mu je bila uslišena, a on će verovatno do kraja života pričati i unucima i praunucima kako je nekada svirao čitav minut zajedno sa legendom Brusom Springstinom.

Nakon neverovatnih tri sata neprestane i vanzemaljske svirke od publike se oprašta E Street Band. Moj omiljeni bubnjar Maks Velberg, Fantastični gitarista sa cilindrom na glavi Nils Lofgren, čuvena „maskota“ sa maramom gitarista Little Stiven, basista Geri Vejn, Brusova lepša polovina italijanskog porekla Peti Skijalfa, klavijaturista Roj Bitan i saksofonista Džejk Klemons, sestrić nedavno preminulog Klerensa Klemonsa koji je bio najveći simbol ovog benda.

Brus ostaje sam sa gitarom i usnom harmonikom, peva This Hard Land, pozdravlja fenomenalnu publiku i nestaje u noći. A ja ostajem zapečaćen za sedište stadiona San Siro da još malo dođem sebi. Krenuo sam na koncert sa prethodnom željom da makar jednom u životu čujem i vidim velikog Brusa Springstina uživo, a znao sam da ću na kraju koncerta ipak biti nezahvalni ljudski stvor. Da, upravo to … želim ponovo na njegov koncert!!!