Desilo se ali nije bilo važno sve dok dr Teodorović nije dao intervju Danasu od 8. jula ove godine, koji nije bio po volji vlastima. Nema tu ničeg čudnog, kao što ne bi bilo čudno da izostane reakcija solidarnosti intelektualne elite našeg društva. Šta će biti, videćemo. Verovatno će dr Teodorović da plati kaznu za prekoračenje brzine, a Siniša Mali da se odrekne doktorata nastavljajući da vrši funkciju za koju nije predviđen doktorat kao uslov. Takođe ćemo videti kako će i u kojoj meri ono što nazivamo elitom da podrži svog istaknutog člana zahtevajući istovremeno da univerzitetska zajednica preduzme mere da se sve sumnjive diplome i sumnjivi doktorati preispitaju, pa na osnovu nalaza – potvrde ili ponište. Naravno, kao u našim epskim pesmama „ni po babu ni po stričevima“. Međutim, od važnosti je odziv elite da se takva akcija sprovede i to ne ona nemušta, tu je elita jedinstvena, nego ona glasna, izričita koja podrazumeva da „na strašnom mestu (treba) postojati“. Tu smo pred hamletovskom dilemom koja se ne razrešava. U vikend primerku Danasa, da li slučajno ili namerno, citira se Dante Aligijeri: „Najvrelija mesta u paklu rezervisana su za one koji u vreme velikih moralnih kriza čuvaju svoju neutralnost.“

Pitajmo se da li samo neutralnost. Možda je ona samo instrument da se sačuva nešto opipljivo? U redu je ako se neko od akademika ustručava da digne glas u odbranu kolege a protiv falsifikovanja diploma, magistarskih radova i doktorata jer ima neplaćenu kaznu za saobraćajni prekršaj, ali šta je sa ostalima? U redu je ako neko iz elite ima doktorat koji nije opravdao rezultatima, ali što bi ćutali ostali? Ali, zašto bi ćutali dramaturzi, komediografi, romanopisci, pesnici, neki novi Glišići, Domanovići, Nušići? Zašto se ne bi ugledali na aktuelne aforističare i karikaturiste? Pa nije Srbija pod fašističkom okupacijom kao nekad, kada je okupator zahtevao od srpskih uglednika da potpišu izjavu lojalnosti. I u tim teškim okolnostima bilo je onih koji nisu hteli u onaj najvreliji deo pakla rezervisan za neutralce. Ima u nas onih koji poput dr Teodorovića i sudije Majića „otimaju“ slobodu doprinoseći tako napretku ovog društva i nije verovatno da je knjiga pala na dva slova. Ko će ako ne elita da se bori za demokratiju koja podrazumeva sve najdragocenije – slobodu, istinu, pravdu, jednakost u šansama, bezbednost. Te vrednosti ne padaju s neba niti se kopiraju već se moraju izgraditi. Elita ne bi smela da se zadovolji demokratskim dostignućem kao što je opšte pravo glasa. Ona mora da ostvari ulogu korektora, da pronađe način da utiče kako na biračko telo tako i na izabrane. Bilo bi nužno napomenuti da u gornjem tekstu nema ničega što se ne zna, ali nije izlišno podsetiti javnost na ono što se zna: misao je energija, pokretač.

Gradimir Ranđelović