Ali ako uzmete primer Saše Radulovića i njegovog pokreta, ili šta god na kraju da je to bilo, onda ćemo doći do jednog od najneverovatnijih fenomena u protekle skoro tri decenije obnovljenog višestranačja u Srbiji.

Dolazeći kao ministar u Vladu Dačića i Vučića, o Raduloviću se u široj javnosti gotovo ništa nije znalo. Najavljen kao stručnjak, bar se tako provlačilo po medijima, brzo je skrenuo pažnju na sebe. Ne toliko rezultatima, kojih gotovo da nije bilo, ako zanemarimo tračeve koje je sam puštao. Pažnju je više skrenuo, u najmanju ruku, čudnim ponašanjem. Samo onaj ko je politički naivan nije odmah video da se radi o smutljivcu i osobi koja je spremna da obmane mnoge, pa i one najbliže. Nekoliko meseci u Vladi prekinuli su vanredni parlamentarni izbori, a ostavka Radulovića je došla bukvalno to jutro kada se očekivalo da ta vlada prestane da postoji. U kampanji, u kojoj je Radulović izigravao nekakvog disidenta, dobio je dva odsto podrške glasača, što mu je bila prilika da podiže svoju organizaciju. Sklon manipulativnom ponašanju, naredne dve godine nastavio je da širi laži uglavnom o opoziciji i, u suštini, štetu je i napravio isključivo njoj, dok vlast nije ni okrznuo. Sa takvom kampanjom, na još jednim vanrednim parlamentarnim izborima, dobija 16 poslanika i tako ostavlja iza sebe gotovo celu opoziciju.

E, tu počinje razvitak fenomena „Radulović“. Ali nije ovo tekst samo o njemu. Više je o svima njima, kako vole da kažu, „novima i neuprljanima“, koji sa nekakve visine „pljuckaju“ po svima ostalima, deleći nekakve moralne lekcije. Međutim, ono što se pokazalo posle ovog višegodišnjeg eksperimentisanja je samo zavidan nivo zablude kroz koji su prošli glasači verujući u te „nove i neukaljane“. Recimo, Radulovićev nastup u Skupštini je toliko za ove dve godine sveden na banalnost da je verovatno postideo svakog ko je za njega glasao. Toliki nivo neznanja, površnosti, neinformisanosti, isprazne retorike, gluposti, arogancije i nepristojnog ponašanja samo je zapanjio ljude koji su od te i takve opozicije očekivali nešto drugo. Ovako, oni koji su ga sledili, kako ispade na kraju, do poslednje pare, ili do poslednje nade da će dobiti te iste pare, ostali su podeljeni u tri poslaničke grupe i dva nezavisna poslanika ili nešto slično. Da ne idemo dalje do toga da posle ove dve godine u Skupštini imamo samo jaču vlast, dok građansku opoziciju brojimo u tragovima. Čak i nacionalistička opozicija pokazuje znake nekakve podrške među biračima, dok građanska, posle fenomena „Radulović“, ne može da se oporavi. Zašto?

Mnogo je razloga za nešto tako, ali treba reći samo one najočiglednije posle ovih faza koje smo svi zajedno prošli. Prvo, nema mesija u politici. Politika je ozbiljan posao. Zanat. Svako ko zaluta u politiku posle jednog određenog trenutka postaje banalan. To se upravo desilo građanskoj opoziciji. U silnoj želji da nađu nekoga ko bi bar na silu vratio nadu, dobili su one i onoga ko svakog dana tu nadu uzima. Drugo, ne može se raditi bez jasne organizacije i strukture. Ne postoje Tviter i Fejsbuk stranke. To što ćete u jednom trenutku na tim mrežama naći istomišljenike ne znači da ćete tamo naći i buduće poslanike, funkcionere, aktiviste koji razumeju politiku. Treće, partije nisu prevaziđene. Svako bežanje od partijskog organizovanja na kraju se pokaže kao beg u nešto još gore. To što je zastareo način njihovog ustrojstva i što je jasno koliko je tromo danas odlučivanje u partijama ne znači da ne treba da se napravi neki novi model, model koji povezuje organizovanje i savremeno komuniciranje sa građanima. Četvrto, ne tražite u opoziciji Vučića umesto Vučića. Ako hoćemo sistem, onda ne možemo slepo ići za pojedincem. Ako zameramo nešto u funkcionisanju vlasti, ne možemo taj isti model da preslikavamo na svom mikro primeru, a da se foliramo da smo drugačiji.

Možemo pričati o još puno razloga, i to bi bilo delotvorno. Ali voleo bih da o tome pišu oni koji su svesno ili nesvesno dovodili u zabludu stotine hiljada birača. Koji su išli okolo i pričali o Raduloviću kao o osmom svetskom čudu, a lice mu nisu videli. Bilo bi interesantno čuti od onih koji staju iza neke ličnosti šta tačno u toj ličnosti vide? Pošto sigurno ne mogu da ponove dva stava nečega što se zvalo „Dosta je bilo“. Bilo bi korisno da se otvori ta vrsta javnog razgovora, pošto, ako se to ne dogodi, eto ga za koji mesec neki novi Saša koji nam objašnjava kako on sve zna, ume i hoće, samo ne može da objasni gde se do sada skrivao.

Autor je čitalac iz Beograda