Foto: Privatna arhiva

Pišem Vam iz razloga što ne želim i ne mogu da prihvatim ono što se dogodilo na odeljenju na kome ste Vi načelnik. Ulivali ste poverenje, ponašali se profesionalno, strpljivo odgovarali na svako moje pitanje.

Primili ste moje dete na IV odeljenje Instituta za ortopedsko-hirurške bolesti „Banjica“ u ponedeljak 5. avgusta, uputna dijagnoza Instabilitas patellae. U utorak ste je spremali za operaciju. Ima samo 11 godina, ali se ponela hrabro, odraslo. Nije bilo suza, straha, verovala Vam je, baš kao i ja. Celog dana nije jela ništa, nije uzela ni gutalj vode. U šest popodne me je pozvala i rekla da je vode na operaciju. Moj put od Smedereva do Beograda trajao je čitavu večnost, zamislite baš tada u Beogradu igra Crvena zvezda, ali me vodi jedna misao, što pre stići.

U pola osam ona nije bila u svojoj sobi. Dok sam pokušavala da pronađem nekog i pitam za dete, ja srećem Vas na hodniku. Obraćam Vam se kao heroju koji je pomogao mojoj devojčici da ponovo bezbrižno trči, vozi bicikl i skejt koji toliko voli, a onda pada maska Vaše plemenitosti. Jedino što izazivate je prezir, ali ja Vam ni tada ništa ne govorim. Ja samo želim da vidim svoju devojčicu. Da Vas podsetim, mogu i da Vas citiram: “ Dugujem vam izvinjenje, ona nije operisana jer anesteziolog nije hteo da ostane da radi prekovremeno, ja ništa nisam mogao.“ Mogli ste, doktore, mnogo ste mogli! Odgovornost je Vaša!

Dete je na intenzivnoj nezi! Dete koje nije operisano, nije uvedeno u anesteziju je na intenzivnoj nezi? Tražila sam objašnjenje od Vas, pozvali ste se na proceduru. Dete su medicinske sestre dovezle u sobu u pola deset uveče. Dakle, doktore, dete tog dana ništa nije jelo, nije uzelo ni kap vode, tog dana temperatura u Beogradu je bila 38 stepeni. Odvedena je u operacioni blok, dobila premedikaciju, to ste prećutali, a onda ste Vi i anesteziolog došli u sukob, jer kako kažete Vi ste hteli da operišete, a anesteziolog neće, pa neće jer mu je radno vreme prošlo. Vrhunac licemerstva je otpusna lista na kojoj piše „Otpušta se kući iz porodičnih razloga“.

I sada, doktore Nemanja Slavkoviću, objasnite jedanaestogodišnjoj devojčici šta se dogodilo. Taj zadatak ste ostavili meni. Možda ja Vama treba da zahvalim. Dali ste mi odličan primer da svojoj deci, svojim učenicima, divnim mladim ljudima objasnim šta je čovek, a šta ne. I na kraju doktore, da li Vi posle svega dugujete samo izvinjenje? I ne mogu a da ne citiram Hipokrata: “ Kad god doktor ne može učiniti ništa dobro, mora se sprečiti da uradi nešto loše.“