Zovem se Bojan Stanković, iz Niša, po zanimanju sam magistar elektrotehničkih nauka sa 11 godina radnog iskustva u Vladi Republike Srbije, tačnije u Ministarstvu telekomunikacija, od 1999. do 2010. godine kada sam dobio otkaz kao tehnološki višak. U obrazloženju je pisalo da se ukida inspekcija i ja kao magistar smer telekomunikacije sa dvoje dece od tri i dve godine ostajem bez posla i bukvalno na ulici, jer ni stan nemam.

Godine 2013, sa dolaskom nove garniture vlasti ponovo se uvodi inspekcija i raspisuju konkurs za tri radna mesta. Prijavljujem se računajući na to da sa mojim obrazovanjem i radnim iskustvo na tom istom radnom mestu mogu samo da isprave grešku svojih prethodnika i vrate me na staro radno mesto. Ali za bezgrešnog i poštenog Ljajića ja nisam podoban, bez partijske knjižice, rođačkih i ostalih veza ja ostajem i dalje na ulici. Morao je najplemenitiji političar da udomi profesora filozofije i diplomiranog mašinskog inženjera, a moju decu ostavio bez ikakvih sredstava za normalan život.

Naravno pošto je očigledno bilo stranačko zapošljavanje obratio sam se Upravnom sudu i dobio nakon dve godine Pravosnažnu izvršnu presudu bez prava na žalbu, u moju korist. Sud je poništio rešenje o prijemu kandidata i naložio Ministarstvu da napiše novo Rešenje po presudi suda. Iskoristili su i vanredni pravni lek i obratili se Vrhovnom kasacionom sudu, ali su dobili samo potvrdu presude Upravnog suda. Ali gospodi iz najpoštenijeg Ministarstva nije padalo na pamet da ispoštuju Zakon i Sud ove zemlje, oni su iznad Zakona, oni su večiti u Vladi. Od tada do danas traje moja borba za pravdu, za egzistenciju moje dece, tako da je izjava gospodina Ljajića da „niko nije zaplakao od njega“ mene dovela do ludila. A možda je u pravu, moja deca nisu plakala, ona su jecala za sladoled, vrištala za krevet kad je trebalo da se spava, dobijala tikove na nervnoj bazi zbog ismevanja druge dece kad ne idu na ekskurziju, skupljala suze u tišini kad im se otac povredio, jer je kao magistar u ovoj eri zapošljavanja i dobrog života morao da radi fizičke poslove za hleb.

Možda sam patetičan, možda nekome i smešan, ali kad pročitam da se oni zarad nekih drugih odriču fotelja nakon 20 godina, kao da im je to rođenjem dato, pitam se kakvi su to ljudi.

A da napomenem samo da od dana donošenja sudske presude do danas ne postoji dan da se nisam obratio Ministarstvu. Žalio se Zaštitniku građana, gde mi i nakon godinu i po kažu da se strpim još malo, Kancelariji Evropske unije, gde me upućuju na Strazbur i jasno kažu da bez poštovanja presuda Upravnog suda nije moguće tražiti ulazak u EU.

Mislite da to nekog interesuje, ma ne, gospodin i dalje tvrdi da je pošten, pravičan, glumi nešto već godinama, a ne bi ni 0,1 posto glasova dobio sam na izborima. I to od onih par stotina koje je zaposlio po Ministarstvu za šest godina koliko je tamo.

A ja samo molim Boga da se najzad smiluje i ispoštuje Zakon, da za početak vratim dugove za struju, grejanje, a da li će on da se odmara od politike, da li će da ucenjuje za neku novu funkciju ili nešto treće mojoj deci ništa ne znači. Ona samo hoće da njihove suze postanu radosnice i da počnu da veruju da vredi završavati školu, a ne da plačući kažu svom ocu da mu je džaba njegova magistarska diploma.

U prilogu Vam dostavljam samo deo dokumentacije koju posedujem u vezi s mojim slučajem. I samo da kažem da nisam imao advokata i da sam se sam zastupao na Sudu.

Mr Bojan Stanković