Pročitah nedavno priču Mome Kapora, u kojoj, između ostalog, on reče: „Srbi su izgleda, oboleli od previše decibela. To je zbog toga da se ne bi pričalo.“

Shvatih da je to Moma rekao pre desetak godina. Pomislih: da li se i šta od tada promenilo? Mislim da nije i da čak ta pojava postaje vremenom sve izrazitija.

Pre dve-tri godine nalazim se sa drugom na Trgu republike, negde kod bioskopa „Jadran“. Zatekli smo se tamo upravo u trenucima pred početak predizbornog mitinga neke od političkih stranaka. Na velikoj bini sedi momak sa slušalicama na ušima i preko razglasa pušta muziku sa toliko decibela, da ja sa drugom nisam mogao normalno da razgovaram. Odlučih da nešto uradim. Dođoh do bine i rukom zamolih mladog čoveka da za trenutak skine slušalice sa ušiju. Tada ga zamolih da ako može malo pojača ton. On bez oklevanja vrati slušalice na uši i pojača taj već prejak ton. LJudi oko nas su se samo malo gledali, ali više niko nije reagovao.

Kafići su takođe ogledalo ove moje priče. Ulazimo u jedan lep, prijatan, bar naizgled, kafić. Penjemo se na malu galeriju, jer su u donjem delu popunjeni svi stolovi. Dolazi mladi kelner. Naručujemo kafu. Tom prilikom zamolih tog mladog čoveka da malo utiša muziku, jer smo drug i ja došli da razgovaramo, pa se ne čujemo dobro zbog jake muzike. Bezvoljno utišao je muziku, ali smo istovremeno čuli i komentar jednog od njegovih drugara koji su dole sedeli: „Šta, matorci došli da pričaju!?“. Naravno, tih nekoliko drugara je, svako za sebe, „piljio“ u mobilni telefon i tek po koju reč progovorio sa ostalima.

Zaključujem sa žalošću: zar je moguće da su Beograđani prestali da razgovaraju, ili bar većina njih? Izgleda da tu naviku zadržavaju još samo vremešni Beograđani, poput mene i moga druga.