Ćerka čoveka kojem je 2005. godine preko noći oduzeto pravo na rad jer je štitio zakon, propise, svoje kolege koje su nimalo lakom službom čekale na listi krov nad glavom, a koji je neko na višem položaju želeo da podeli po sopstvenoj želji. Kako je pravda spora, ali dostižna, otac ju je (naizgled) dočekao sa šest presuda u svoju korist – naredbe i rešenja o njegovom penzionisanju sud je poništio i proglasio nezakonitim, što je značilo momentalno vraćanje oca u službu. Samo što se to nikada nije desilo. Jer izgleda da su pravosnažne presude donete „U ime naroda“ obavezujuće za sve, osim za državu.

Ko je Gojko? Otac, suprug, deda jednog unuka, komšija, „Brka“ koji je ceo svoj život posvetio služenju državi. Počevši od Malog Lošinja, preko Banjaluke, Doboja, Podgorice, do Beograda. Služba je diktirala život čitave naše porodice. Bio je to život utovaranja i istovaranja nameštaja sa kamiona, selidbi, ne sa jednog kraja grada na drugi, već – kasnije će se pokazati, u druge države. Ali, to nije bila samo selidba stvari, već čitavih života – selidba osećanja, rastanci od prijatelja, promene posla, promene vrtića i škola. „Ti to ne možeš razumeti, ali ja sam u svakom od tih stanova i gradova ostavila deo duše“, govorila bi majka.

Kako sam u porodici najmlađa, meni se još i „dobro zalomilo“. Promenila sam samo vrtić i jedan grad, a da se toga sećam. Te 1996. godine došli smo u Beograd. Kao podstanari, nas četvoro u 28 kvadrata. U tih 28 kvadrata, ja sam završila osnovnu školu kao vukovac, a majka je učila uporedo sa mnom i završila Višu medicinsku školu u roku, sa nas dvoje i radom u smenama. Danas, uprkos svim navedenim okolnostima, moj brat je doktor nauka, a ja master. I za to su najvećim delom zaslužni naši roditelji, vaspitanjem i vrednostima koje su nam usadili – da su vredno učenje i pošten rad ono što garantuje pristojan život.

A onda je došla i ta tužna 1999. godina. Te godine služba će zahtevati odbranu zemlje i momentalni odlazak mog oca u uniformi u za mene tada nepoznatom pravcu (Užice, pa Požegu), a kako je brat upisao Vojnu gimnaziju, ostanak i njega u internatu te ustanove, u pripravnosti ako zatreba, sa svega 15 godina. Kako se u tom trenutku osećala moja majka, to samo ona zna, a ja sam se osećala užasno zbunjeno. Osam godina nije neki uzrast da razumeš šta je to rat i da možda više nećeš videti oca. On je jedan od onih koji su se vratili i bili odlikovani za odbranu zemlje, jedan od onih koji su preživeli neprijateljske bombe, ali izgleda da će ga dokrajčiti vlastita država kojoj je posvetio svoj, ali dobrim delom i naše živote.

Za godine službe, doprinose u odbrani zemlje, članove porodice, država je po zakonu trebala porodici da dodeli stan, što je i učinjeno rešenjem iz 2005. godine, za čiji deo učešća je otac planirao da uzme stambeni kredit, kako bi ga otplatio. Što bi se i desilo, da preko noći nije ostao bez posla, kada je ukazao na nezakonita postupanja i ustao da zaštiti interes vojske. Do dana današnjeg nikada nije vraćen na posao, uprkos svim presudama, ali se poteže samo jedna u njihovu korist, kojom žele da nas izbace iz stana na ulicu uz pomoć policije i javnog izvršitelja.

Uprkos očevom štrajku, koji je trajao 46 dana ispred institucija države, štrajkova na Brankovom mostu, da ga neko primi, pre svega, kao čoveka i živo biće, da razgovara o problemima i načinima, odnosno alternativama njihovog rešavanja, koje zasigurno postoje, to se nije dogodilo. Samo su poslali izvršiteljku na vrata 25. februara ove godine, da nas sa stvarima izbaci na ulicu.

O tome kako izgleda strah da ćete izgubiti dom, ne mogu vam pisati, niti se može objasniti. O tome kako izgleda da ispred vaših vrata stoje snage bezbednosti kao da ste najgori kriminalac i državni neprijatelj, to vam takođe ne mogu opisati. O tome kako je mom ocu bilo tog dana, trudim se da ne mislim jer nemam dovoljno snage da to podnesem.

U tom danu, međutim, svetlo na kraju tunela. Ispred naših vrata, pored prijatelja, bili su sasvim nepoznati ljudi iz Združene akcije Krov nad glavom. LJudi koje nikada do tada nisam videla. LJudi koji su svojim telima branili moja vrata od onih koji imaju silu. Oni su većinom mladi, ali duboko osvešćeni o tome šta ne valja i ne žele da ustuknu pred tim. To su ljudi koji na kraju dana nisu hteli da popiju čak ni sok. Reč hvala je premala za sve što oni čine. Jedino što oni žele jeste da im se što više ljudi pridruži i solidariše u njihovim akcijama. A verujte mi, ne možete ni da zamislite koliko nekome ko je iza tih vrata, koga hoće da izbace na ulicu, znači to što vi stojite ispred kao podrška, kao nada da će pravda pobediti.

Sada smo od nadležnih dobili novi datum iseljenja – 19. mart 2019. Život koji živimo ovih dana teško je opisati. Naš je san verovatno kao san ljudi u ratnim područjima – uvek na oprezu i nikad čvrst. Preti nam izbacivanjem na ulicu vlastita država. Ista ona koja je mog oca odlikovala za hrabrost i odbranu zemlje. I opet će se 19. marta, ispred vrata našeg stana, okupiti moj narod. Onaj običan da nas podrži. Kao i moj narod u policijskoj uniformi koji će služiti državi, iako kao građane valjda i mene i moju porodicu treba da štite. Okupiće se i moj narod u vojnoj uniformi – istoj onoj koju je moj otac nosio.

Još uvek živim u nadi da negde među nadležnima sedi neko razuman, ko će zaustaviti ovo bezumlje i pozvati nas na dijalog sa ciljem konačnog i, pre svega, ljudskog rešavanja ovog problema. Mi dobrovoljno ne možemo napustiti jedini dom koji nam je po zakonu dodeljen.

U suprotnom, ako nas uz upotrebu sile izbace na ulicu – na ulici ćemo i ostati. Naš život pod otvorenim martovskim nebom biće poslednji pozdrav i svemu što se zove „pravna država“. Jedinstveno svedočanstvo o državi koja svog preživelog borca, sa porodicom, stvarima i ordenjem, 20 godina nakon bombardovanja – na silu izbacuje iz stana i smešta pored kontejnera, na deponiju zaborava.

Autorka je novinarka, ćerka nezakonito penzionisanog pukovnika Gojka Lalovića