Imao sam u Lagosu (Nigerija) svojevremeno kontakte sa Bechtelom, kao kooperant našeg „Energoprojekta“ i znam da je to velika i poznata firma, posebno specijalizovana za gradnju auto-puteva. Zato bi trebalo, kao i svakog dobronamernog čoveka u Srbiji, da me obraduje vest koja je objavljena od strane ministarke za infrastrukturu i saobraćaj, gospođe Mihajlović, da će već sledeće godine isti konzorcijum početi da gradi Moravski koridor od Preljine do Pojata (Čačak – Kraljevo – Kruševac – Pojate), čime bi bili spojeni Koridori 10 i 11. Američki deo firme ja zapravo jedna od najvećih američkih konsultantskih kompanija, koja finansira, organizuje i nadzire posao, a turski deo je građevinska operativa koja izvodi radove. Prema potpisanom Memorandumu o razumevanju, ovaj konzorcijum bi 110 km ovog auto-puta izgradio za 800 miliona dolara.

Sve bi ovo bilo lepo i krasno, kad neki od nas ne bi pratili istorijat ovog posla koji je počeo još 2010. godine, kada je tadašnja ministarka za Nacionalni investicioni plan (NIP), Verica Kalanović, najavila gradnju ovog auto-puta, koji bi se prema njenoj tadašnjoj izjavi, gradio od novca dobijenog privatizacijom „Telekoma“, ali pošto do te privatizacije nije došlo, od posla se odustalo. Ista ministarka, ali 2013, kada je bila zadužena za regionalni razvoj i lokalnu samoupravu, izjavila je da je potpisan predugovor sa kineskom firmom „Putevi i mostovi“ za početak izgradnje ovog auto-puta, uz kredit kineske „Eksim“ banke za oko 600 miliona dolara, uključujući i Fruškogorski koridor od Novog Sada do Rume.

Cena samo Moravskog koridora u dužini od 110 kilometara bila je tada 492 miliona dolara, od koga se na kraju odustalo, zato što je kineska firma tražila kasnije dodatnih 150 miliona. Ako se osnovna, pomenuta cena podeli sa 110 km, dobije se da je put trebalo da košta oko 4,5 miliona dolara po jednom kilometru, a sa povećanjem, skoro šest miliona po kilometru. Po istom pitanju se oglasio 2014. tadašnji ministar građevinarstva Velimir Ilić, koji je tvrdio da izgradnja može odmah da počne, jer je kineski investitor dao veoma povoljan kredit sa dva odsto kamate, a naša firma CIP već ima gotove projekte.

Sada, nakon pet godina, kineski investitor je zamenjen američkim, ali je vrednost investicije porasla na 800 miliona dolara (7,2 miliona po kilometru). Niko ovde ne sumnja da je Bechtel dobra firma, jer je već gradila u ovom regionu auto-put Drač – Priština kao i 147 km auto-puta Zagreb – Split, koji je plaćen 30 odsto više pa se sumnja da je razlog i ovde, kao što je bio i tamo, političke prirode, što se i može razumeti, ali ono što ne može je svakako činjenica da se ovako veliki poslovi ugovaraju bez licitacije i javnih nabavki, takoreći „ispod žita“.

Svako ko se bavio ugovorima o gradnji bilo čega, zna da su tri ključna uslova za ustupanje posla nekome: cena, rokovi i kvalitet. A mi ne znamo nijedan. Kako je moguće da je nešto što je bilo 4,5 miliona dolara po kilometru pre par godina, tada bilo preskupo, a sada 7,2 miliona nije? Pravdanje ministarke da je to zbog izmeštanja jednog dela toka reke Morave, ne pije vodu, jer je trasa bila i ranije poznata. Samo je Morava izgleda mutna, da mutnija ne može biti. A to svakako utiče na cenu! Da li se neko seća pesme: „Oj, Moravo, mutna vodo, ti ostani, a ja odo!“

Autor je arhitekta