E, to se sad svi pitamo. Možda iz razloga da Srbija ne bude jedina zemlja u Evropi u kojoj nije bilo prvomajskih radničkih manifestacija. Naravno, to bi se protumačilo kao gušenje radničkih prava, a ne kao blagostanje. Da nije država organizovala prvomajske šetnje i provetravanje sindikalnih aktivista, ne bi imao ko drugi. Zato su ovi, nazoviprotesti, bili tako mlaki i bezlični.

Dobro je konstatovao jedan radnik u vestima televizije, koja nije po volji vlasti, da su sindikati kod nas prevaziđeni oblik organizovanja radnika. Ta konstatacija je sasvim tačna, ako se ima u vidu da su više od polovine radnika, ili tačnije zaposlenih, članovi vladajućih stranaka. S druge strane, podaci su neumoljivi, u Srbiji ima oko milion i sedamsto hiljada zaposlenih, članova sindikata manje od petsto hiljada, odnosno jedva 30 odsto. To praktično znači da je u vladajućim strankama duplo više radnika nego u sindikalnim organizacijama. Jednostavan zaključak je da interes radnika ne zastupaju sindikati, već stranke na vlasti.

Logično je onda da je prisutni ministar na prvomajskom provetravanju kazao da su država i sindikati na istoj strani. A da li je ta idila baš takva. Ni blizu. Sam predsednik države u svetu Srbiju reklamira kao zemlju jeftine radne snage, kad se god dirne u zakone koji regulišu rad, prava radnika se drastično smanje. Ogromna je razlika u položaju radnika u Evropi i kod nas, a tek je razlika kada je u pitanju životni standard. Istu formulu su primenili i poslodavci. Uglavnom ne dozvoljavaju sindikalno organizovanje, a tamo gde to ne mogu da spreče, daju sve pogodnosti vođama sindikata, jer je to mnogo jeftinije nego da daju svim radnicima. Tako sindikalne vođe, pored toga što ne rade, imaju i duplo veća primanja od njihovih kamarada sa istim kvalifikacijama. Radnici se ne bune jer su u ogromnoj nezaposlenosti bili prinuđeni da prihvate bilo kakav posao, makar za minimalnu nadnicu, a o svojim pravima nemaju kad da razmišljaju. Tome treba dodati i činjenicu da je u poslednjih desetak godina ogromna većina zaposlenih dobila taj status zahvaljujući strankama na vlasti, na bilo koji način. Ni njima ne pada na pamet da se bune protiv svojih dobročinitelja. Radnici su veoma svesni da bez stranke na vlasti ne bi imali ni to malo. Uspostavljanju takvog sistema njihov doprinos je nemerljiv.

Još drastičniji je slučaj penzionera, koji su u još većem procentu članovi stranaka na vlasti. Po prirodi svog mentalnog stanja, da i dalje doprinose svojoj državi, ne pada im na pamet bilo kakvo suprotstavljanje. I njima su ulili u pamet, da nije bilo stranaka na vlasti, ne bi ni bilo penzija.

Van ovih domašaja su mladi i intelektualci, ali oni nisu predmet interesovanja stranaka na vlasti. Populizam i oni su na različitim stranama. Oni nisu spremni da po svaku cenu budu patriote i podrže sve ono što vlast nalaže da je patriotsko. U državi gde je poltronstvo mera opstanka, a njegova količina određuje položaj na lestvici vlasti, oni se ne penju tim merdevinama. A država, baš se ne potresa tom činjenicom. Vlast ima većinu i bez njih. Aforističar Aleksandar Čotrić kaže da mi za naše mlade ne brinemo. To uspešno čine države u kojima oni žive.

Ovom zemljom se jedino još ozbiljno bave aforističari.