Leprozno smo društvo. Svima nam je gadno što smo takvi, ali reakcija izostaje. Od zaražene osobe sa koje spada koža mnogo je lakše okrenuti glavu i praviti se da ne postoji u našoj ulici nego potražiti rešenje i lek.

Mnogo manje truda je potrebno da se glava okrene, ili zabije u pesak, ili napusti zemlja, da se živi u svom balonu dok on ne prsne, nego zasukati rukave i čistiti izmet.

Linijom manjeg otpora se nikad ne živi, već isključivo životari. Pametniji popušta je samo drugi naziv za svojevrsno kukavičko traženje izgovora za nedelanje i nemešanje u sopstveni život. Takvo pasivno postupanje je otužno i do krajnje mere sramotno. Braniti se ironijom, sarkazmom i izdizati sebe iznad sopstvenog društva jeste činjenje medveđe usluge samom sebi.

Ko odluči da ustukne pred najezdom odvratnosti treba da se oseća loše osim ukoliko mu u ovakvoj postavci stvari nije dobro, što onda znači da je deo problema. Pritom ne mislim samo na nečiju materijalnu situaciju. Očito postoje ljudi nedotaknuti prljavim prstom bande, koji su se u ovakvom društvu snašli. Oni su, pak, najkritičniji deo mase. Uljuljkani u svoj svet finansijske sigurnosti biraju da se ne sukobe i ne menjaju svoj status quo. Nikome nije stalo do principa.

Međutim, materijalna situacija nije ni izbliza jednaka kvalitetnom životu. Važna je premisa za to, ali se život sastoji od svega ostalog: zdravog društva, muzike, kulture, umetnosti, zdrave poslovne klime, nepostojanje nasilja i sigurnog društva, jednakosti i slobode, ljudskih prava i države koja štiti građane i zbog njih se razvija.
Svaka od pobrojanih sfera, a lista nikako nije konačna, zagađena je, otrovana, poderana, unakažena do neprepoznatljivosti.

Privid života je nikakav život. Ne postoji izgovor za trpljenje nasilja. Odupri se.
Samo ako svako od nas u svom mikrosvemiru odluči da se protiv pošasti pobuni, povratićemo dostojanstvo. U suprotnom bićemo večno polubolesni, tek na kratko ozdraviti, a onda opet pasti u groznicu. Nijedna se gangrena ne uklanja ignorisanjem.
Nejasni su mi motivi crva što poslušno, bez ikakvog promišljanja o bilo čemu, čitavo društvo drže za kragnu i puštaju ga da visi iznad ponora. Beskrajna sebičnost bića koja ti dozvoljava da zarad uvećanja sopstvenog bogatstva, stomaka ili ega ugnjetavaš i vučeš sopstveni narod, koji tvrdiš da voliš, ka jami i onemogućavaš uspostavljanje ikakvih uslova za normalnost.

U ovoj vladavini jedne interesne organizacije, kojoj je jedini cilj sopstveno parazitsko održanje, ispod svake časti i koristi je ne reagovati. Svaka pora društva se sistematski začepljuje i koža nam odumire. Treba skupiti snage, zamisliti društvo u kojem bi voleo da živiš i ne pristati na kompromise ako imalo ceniš svoj život i život svojih predaka i svojih potomaka. U suprotnom zavuci se duboko u svoju trulu jabuku i sutra pričaj unucima kako je bilo živeti kao crv.