Veliki broj gradova u Srbiji se probudio, porazili su strah i apatiju. Građani širom Srbije šetaju ulicama svojih gradova, ali ukoliko se nešto ne promeni, bojim se da će taj entuzijazam da splasne. Razlog toga je što organizatori protesta, ali i opozicija, ne uspevaju da po strani stave svoje lične ambicije i ideološke stavove zarad višeg cilja. Građani su izašli da se bore protiv režima Aleksandra Vučića, ali za to neophodna je politička alternativa. Alternativa koja se nameće je SZS (Savez za Srbiju) i ona se polako, naizgled taktički, stavlja u prvi plan protesta, ali nespretno.

SZS je savez stranaka koje se po mnogo čemu razlikuju. Jasno je da je cilj rušenje režima Aleksandra Vučića, ali to su stranke koje ne dele iste vrednosti i ne samo to. SZS nije trajna alternativa, što znači da će u budućnosti stranke ovog saveza izlaziti samostalno na izbore. Tu dolazi do međusobnih sukoba budući da se skoro svi akteri SZS trude da iskoriste proteste za svoju agendu. Pored toga lobiraju za svoje stranačke pripadnike da govore na protestima. Gol koji treba da napadnu je Vučićev, ali u tom napadu nema mesta za halave igrače.

Kao primer ću navesti to da je govornik u Pančevu bio Čedomir Antić, član političkog saveta jedne od stranaka SZS. Govornik koji se javno zalaže za ukidanje bilo kakvog vida AP Vojvodine i naziva Vojvodinu severnom Srbijom. Osim toga, bilo kakav vid prostakluka je nedopustiv na protestima. Nažalost ima i tih primera. Veliki broj medija u Srbiji su ništa drugo no informativna agencija Srpske napredne stranke. Govornici treba da budu ličnosti koje građani žele da čuju, da ukažu na probleme društva, na probleme koji se mogu čuti samo na tim protestima. Govori koji će prijati svim građanima, a ne oni koji će jedne oduševiti, a druge oterati.

Golovi, a ne autogolovi.

Organizatori protesta jednako su odgovorni za kontraproduktivne govore, ali to nije jedini problem ovog zaista divnog građanskog bunta koji nipošto ne sme da prestane.

Nakon što su organizatori protesta “1 od 5 miliona“ registrovali udruženje, pokrenula se priča o privatizaciji protesta. Protesti, kako opoziciji, tako i organizatorima treba da budu na prvom mestu, da se izbegne svaki rizik od diskreditovanja istih.

Organizatori bi trebalo da se posvete zahtevima. Protestima je potrebna suština, a zahtevima je potreban rok zajedno sa sankcijom za njegovo probijanje. Ova atmosfera i trenutni zahtevi nameću pitanje: Da li je ovo jedna od onih šetnji gde izađemo da prošetamo krug, ne uradimo ništa i vratimo se kući ili put sa jasnim planom da stignemo do nekog odredišta?

Autor je govornik na prvom protestu „1 od 5 miliona“ u Novom Sadu