Za one kojima je Dušan Petričić nepoznanica – a ima takvih jer su mnogima nepoznanica svi koji nisu vezani za vladajuću nomenklaturu, da ne govorimo o tome kolika su im nepoznanica likovi koji su obeležili vekove – napomena da je Dušan Petričić i pre ove, svakako veoma oštre i osuđujuće izreke, izrekao mnogo teže osude bez reči, onako kako je – primerice – izrekao Pikaso svojom Gernikom ili kako to svakodnevno čini njegov kolega Koraks: bez reči, ali rečitije od opisa dugačkog epa ili romana u više tomova.

U ovakvim vremenima koja nisu kroz istoriju obeležavala samo naše društvo – u vremenima koja su (ma kako se nama ovo vreme činilo smutnim i glibovitim) donosila nemerljivo tragičnije dane i posledice – u njima (u tim društvima) uzdizali su se pojedinci, isijavali su blistavi umovi i snagom svog pojedinačnog otpora, nepomirljivošću i spremnošću na konačnu žrtvu prerastali u simbol nepristajanja, u putokaz borbe za pravednije društvo i odnose, za ljudskost u življenju.

Vlasnik božanskog pera, Štefan Cvajg, koji ne predstavlja Zvezdane časove čovečanstva samo imenom jednog od svojih dela, svojim činom izabrane smrti u dalekom Brazilu 23. dana februara 1942, zadao je možda bolniji poraz svom sugrađaninu (zbog koga je otišao u izgnanstvo osam godina ranije) nego ruski i saveznički pukovi. Dugačak je spisak onih koji su svojim delom oplemenili čovečanstvo, a svojim činom odricanja podneli žrtvu na oltar svetlijeg sutra: Mikis Teodorakis, Boris Pasternak, Marlen Ditrih, Volfgang Borhert…

Trudno je sada čekati da iz naših malih grmova iskoče veliki lafovi, ali u vremenima koja su prošla ima takvih primera i u našem jatu.

Danas, kada je moral poprimio druge dimenzije, a tumači Šekspira i Beketa svoje kreacije podredili neinventivnim reklamnim nastupima, promocijama stranačkih laži i mangupluka – sve se izokrenulo. Naši najeminentniji umetnici su zarad jeftinih darova prodali sebe, a i sopstvenu publiku. Uz njih, uz najeminentnije, uzdigle su se i neke porodične manufakture sumnjivih umetničkih vrednosti i ustoličile nove standarde. Čak i tamo, gde se još uvek zadržala kakva takva nit kvaliteta, šalju se Trojanski konji: u poslednjoj epizodi „Ubica mog oca“ – koliko je gledalaca uočilo – „glumio“ je Boško Ničić, a u novoj sezoni se već gromoglasno najavljuje glumačko-scenaristička-rediteljska-kolumnistička „gromada“ – Radoš Bajić.

I oni, koje sadašnja vlast kupuje iza granice – pokazuju njen rejting i status: nekadašnji proklamovani Bog sa belim rukavicama dočekivao je Lorensa Olivijea i Vivien Li, Ričarda Bartona i Elizabet Tejlor, Sofiju Loren i Karla Pontija… a ovaj sadašnji – Stivena Sigala.

Stisnut nemaštinom i beznađem čekanja, osiromašeni svet kome je i internet (da ne pominjemo slobodna glasila) samo daleka želja (ili čak nepoznanica), a svet na ekranu samo izbor prostog risivera kojim je neizlečivo inficiran, nije u stanju ni da sagleda dubinu svoje propasti, a kamoli da podigne stopalo ka višem stepeniku, da iskorači iz ove sumorne svakidašnjice.

I moguće je razumeti i objasniti njihovo ćutanje, kao što nije teško razumeti poteze vladajućih organa.

Ali je teško razumeti ćutanje i mirenje umnih u najeminentnijim nacionalnim ustanovama, na univerzitetima, i ćutanje onih koji – propagirajući veru u Boga – moraju propagirati i veru u ljude, u društvo, naše bitisanje, u nacionalni opstanak.

Ovi retki glasovi, ovi britki glasovi poput Petričićevog, ako se i čuju u opštoj larmi, ako se razaberu, dopreće do jako malog broja ljudi.

I do vladajuće nomenklature.

Ali oni, opijeni moći, zaslepljeni svetlošću sopstvene sveće nemaju saznanje o tome kada će dogoreti.