Svoj mobilni telefon sam utišala, isključila opciju vibracije i odložila u torbu. Tri ili četiri puta sam ga uzela i poslala nekoliko poruka. Krišom, držeći ga u krilu. Svetlost ekrana nije bila upadljiva, jer je tokom predstave čitavo gledalište osvetljeno.

Gospođi koja je sedela iza mene je mobilni telefon jednom prilikom prilično glasno vibrirao. Jedan mladić nekoliko redova dalje je svojim mobilnim telefonom snimao predstavu. LJudi se komešaju, tiho razgovaraju, gestikuliraju, komuniciraju neverbalno. Uvek. Svaki put kada sam bila u pozorištu. Shvatam da je korišćenje mobilnog telefona dok neko obavlja svoj posao izraz nepoštovanja. Nije primereno. Nije u redu.

Kada se predstava završila i kada su glumci prišli bliže publici da se poklone, „gospodin“ Ninoslav Đorđević se nagnuo nada mnom, uneo mi se u lice i počeo da me pljuje. Figurativno i bukvalno, nažalost. Na sav glas, iz petnih žila, vikao je na mene. Lice mu se izobličilo od uzbuđenja. Izgledao je strašno.

Uzvikivao je da bi trebalo da me bude sramota zbog svog ponašanja, da bi trebalo da izađem i tome slično. Svi glumci su me u tom trenutku pogledali. Čitavi redovi gledalaca su me pogledali. Prizor je bio užasan. Osećala sam se vrlo ružno, što je i želeo da postigne, pretpostavljam. Jedna glumica koja je stajala pored njega mi je tiho rekla: „Izvini, molim te.“ Jedan drugi glumac je nekoliko trenutaka kasnije, dok sam sedela u kafiću pored, prišao i izvinio se u „gospodinovo“ ime. NJima dvoma hvala na ljudskosti.

Za dve i po decenije koliko posećujem naše pozorište, nisam prisustvovala ovakvom prizoru. Ne znam za slučaj da se neki glumac izvikao pred svima na svog gledaoca. Da li imaju pravo na to? Da li je to izraz poštovanja? Da li je zaboravio da oni postoje zbog nas, a ne mi zbog njih?

Da li ga je neko iznervirao uoči predstave, pa sam ja bila kolateralna šteta? Da li zna da je uvreda krivično delo? Da li zna da uvreda ima još veću „težinu“ ako je izrečena na javnom skupu? Svestan li je da sam drhtala, preznojavala se i nisam mogla spavati? Jasno li je da niko nema prava da podigne glas na drugog, šta god da je po sredi? Javno da ga ponizi. Obeleži. Prokaže.

Da bi čitava ova „predstava“ bila i komična, a ne samo tragična, „Tartif“ je upravo komad o raskrinkavanju najgorih ljudskih osobina. Hvala „glumcu“ što me je uveo u dubine ljudske psihe bolje nego lik kojeg tumači. Shvatila sam poruku predstave. LJudske mane su Mu strane.

Tartifi su svuda oko nas, čak i dok glume da glume. (Žao mi je što nisam pozorišni kritičar po obrazovanju, uživala bih sada.)

A najradije bih poslala jedan SMS mom drugu Žan-Batistu da ga pitam šta bi učinio na mom mestu.