Što južnije, to tužnije? 1

U sebi, mada bi dreknuo toliko glasno da srušiš zgradu pored i sve u njoj. Interese, redove, višak stolica na kojima se sedi, a ima ih kol’ko ‘oćeš. Gledaš raspale opuške i kontaš da sve ima kraj. Kao što si radio i sa svojim ljudima koji su sad tamo nečiji. Sećaš se kako ste se svađali zbog nebitnih stvari, bežali sa časova, kako ste planirali svoje živote i maštali o lepoj budućnosti. Tu, na ovom keju, u ovom istom gradu. Popiješ gutljaj koji ti zastaje u grlu jer jebeno shvataš da je tvoja budućnost tamo negde.

Svi živimo na jedan manje – više programiran način. Petkom čitamo stripove u Zabavniku. U vrtiću plačemo čekajući roditelje koji će nas pokupiti kad im se završi smena. U osnovnoj ciljamo rentu između časova. U srednjoj čitamo Grina i bežimo od roditelja za kojima smo plakali u vrtiću. Posle mature pronalazimo se u Džonijevim: nije važno odakle sam, sve dok znadeš kuda putujem, vođeni željom da odemo iz malog, prašnjavog i dosadnog grada u mesto sa više saobraćajnih traka, gde se čuje neka druga muzika, gde se traži karta više i spava širom otvorenih očiju. Bacaš kamen u vodu da prekineš muk koji steže. Treba ti mnogo buke, elana, dvadeset i kusur krugova sprinta. Potreban ti je onaj ti iz onih dana. Davno si prestao da piješ čašicu nade pre doručka. Na raspolaganju ti je samo pelin. Hoćeš da pobegneš kao i svi koji gotovo da ti više i ne okreću broj. Obećavaš sebi da nikog nećeš zaboraviti, gde god se spotucao. Jebu te papiri, majka koja će plakati za tobom, jebe te karta i nešto para za mesec dana preko, dok ne staneš na noge. Jebe te kafana sa svojim pustim parama prokletim. Jebe te račun u banci koji ti, iako ga nemaš, uskraćuje pravo na normalan život. Drugi ga možda imaju, ali džabe. Iako se kolebaš, pobeđuje stvarnost.

Zaslužuješ više. Mnogo više

Više od dva izlaska mesečno. Normalno je da uživaš. Nije normalno da te jebe griža savesti, jer si potrošio koju više, za koju se muče tvoji roditelji k’o žuti. Zaslužuješ život, a ne svakodnevnu komemoraciju boljim danima. Možeš biti opet srećan u stvarnom životu, ne samo na slici pored onih koji su daleko i srećni.

Na tebi je. Zaslužuješ više od toga da te neko gazi na birou i bukvalno i preneseno, dok čekaš ono za šta si sposoban, ali iz poznatih razloga nekompetentan. Vrediš. Zapamti to.

Dve decenije provedene u gradu koji je od tebe napravio čoveka kakav jesi, nisu ništa u odnosu na veliko možda koje tražiš. Možda budeš pristojno zaposlen i završiš pristojnu školu. Možda sa novim ljudima bude bolje. Možda lutke na toj drugoj pozornici zaista igraju neke lepše komade. Ako i ne uspeš… koga briga, već će se radovati oni koje ćeš povrediti svojim odlaskom. Prva dobra stvar kod loših stvari je to što možeš da im se vratiš. Druga dobra stvar kod loših stvari je to što, po zakonima prirode, nužno postaju bolje. Red nastaje iz haosa.

Tako će razmišljati svi oni koji žive u malom gradu. Nisi ti kriv što zaslužuješ bolje od onoga što ti trenutno pruža Leskovac, grad na jugu, okupan senkom lešnika, obgrljen rekama i brdima, blizu važnih puteva i železnica, ali daleko od perspektive. Čudni su putevi gospodnji. Grad čija smo deca putuje od Dubočice, preko malog Mančestera do trenutne destinacije – mesta koje studenti posećuju vikendom. Jednom u toku mesec dana. Možda i ređe.

Tanka je linija koja razdvaja buržujske četvrti i getoe.

Leskovac, grad čijim je ulicama jezdio tramvaj pre no beogradskim brdima i petljama, simbol tekstila, rasadnik južnjačke srdačnosti i parče neba koje miriše na roštilj. Danas – pod a) usputna stanica onih koji voze stvari sa zatamnjenim staklima, pod b) povučeni čika koji još uvek čita novine od juče i ne briga hoće li se nekome dopasti i, pod c) grad koji uprkos svemu nije izgubio dušu i, verujem, grad koji sprema novo stajalište na svojoj vijugavoj trasi.

Akcenat i prebivalište čuvaju samo zaštićeni. A njih je malo, sve manje i manje.

Mnogo mladih odlazi uz obećanje da će se vratiti. Ako ne znaš šta ti je činiti, uvek možeš pobeći na kratko i napuniti baterije. On će čekati. Drugar je. Među nama rečeno, kradi ideju kao što kradeš zanat, pa je pokloni svom gradu. Nikada ga se nemoj stideti. Vremena se menjaju. Možda ćemo ga jednom moliti da nas opet primi, kao što je on molio nas da ga ne napuštamo. Ima tu još ponosa na račun nekog zlatnijeg doba. Mislite o tome. Do tada – za sve jedno provincijsko, a za mene, leskovačko: Uzdravlje!