Klupko života je trodimenzionalna predstava onoga kroz šta mi provlačimo svoju iglu smisla. Verujemo da jasno vidimo svoje pletivo. Iglu često provlačimo kroz šavove starije od nas samih, ojačavamo stare šavove i za to bivamo nagrađeni prihvatanjem, priznanjem. Bez svega onoga što čini kulturu nesposobni smo da sagledamo klupko kroz koje provlačimo svoju iglu smisla. Ako kultura počne da pada u zaborav, neminovno će se mnogi naći na sigurnom putu ka jednoumlju. Istorija ima zabeleške koje o ovome govore, ali i istorija je deo kulture.

Govorim ovo verujući da svi ljudi bez obzira na obrazovanje i poreklo imaju isti osećaj smislenosti sopstvenih postupaka iz jedinstvene perspektive pojedinca. Globalizacija, u ovom slučaju kulturna, sužava mogućnost izbora, predvidivost postupaka pojedinca raste pa samim tim marketing postaje efikasniji. Ovaj bespoštedni mehanizam nije dovoljno moćan da na duže staze održava samog sebe. Moć da traje dolazi iz neprestane egzistencijalne ugroženosti pojedinca koji čini masu.

Uz neprestanu bitku za osvajanje prava i sloboda ide i pravo na zaboravljanje sloboda i prava koje su naši predhodnici već osvojili. Pravo da se bude zatucan je omogućilo ponovnu borbu za nešto što je već davno bilo osvojeno. Topologija celog klupka je za mene nesaglediva.

Ovo je slika malog dela klupka kroz koje provlačim svoju iglu smisla i u kome sa suprugom vaspitavam svoju decu. Srećom.