Bar dve su istine u Srbiji i o Srbiji danas: jedna – nemaštine, nesigurnosti, neizvesnosti, podeljenosti i straha; druga – laži, manipulacija, dvoličnosti, obmana i zamajavanja. A vrednosti u koje se sadašnji politički šiljak kune nisu nimalo ono šta zbilja treba da budu. Patriotizam se, s jedne strane, izvrće u skeč i praznu reč, s druge, u nacionalizam, pa i šovinizam; demokratija – ne samo u najprizemnija palanačka nadgornjavanja u parlamentu i medijima, već i u narastajuću diktaturu; vladavina prava – u kult lične vlasti, puku arbitrarnost, nesputanu diskrecionarnost i bezakonje. Tzv. privredni rast „oličava se“ u realnom smanjenju plata i penzija, u slabljenju dinara, privatizacijama „na pola“, prevelikim zaduživanjima i sumnjivim državnim transakcijama. Reforme i saradnja sa međunarodnim institucijama i susedima svode se uglavnom na pijačno otezanje i šibicarenje. Navodni profesionalizam je i dalje partijsko-profiterski mehanizam i otimačina. Ujedno, ovdašnja meandrirajuća prošlost pretvara se u revizionističku farsu i u tamni vilajet nerazjašnjenih nepočinstava. Identitetski, integritetski i etički smo defektni i ozbiljno (samo)osakaćani. Preovlađujuća nesloboda i prostaštvo caruju. Pa kako god se i kome god se strateški svetski sutra približimo – bićemo, i kao narod i Država opet pozadi, na repu događaja: eksploatisani i iznutra i spolja, i mentalno, i ekonomski. Da li su Srbija i Srbi – kao i oni s kojima ih vezuje zajednički život na domaćem tlu – ikada bili na nižoj tački biološkog, političkog i socijalnog poniženja? „Jer tiranija jeste možda paranoična, ali ne mora nužno da bude i glupa. Kad bi bila glupa, ne bi opstala; kao što ne bi opstala ni kad bi posedovala principe. Tiranija je shvatala kako funkcionišu neki delovi – oni slabiji – većine ljudi“ (DŽ. Barns).

I nemojte jednoga bliskoga dana – i vi i ovi vaši, aktivni i pasivni poslušnici – da nam, praveći se neodgovornima za nastalu pošast, slegnuvši ramenima, kanda nevino procedite: 1) „da niste znali kako stoje stvari“ oko vas, u našoj zemlji – jer uistinu niste ni želeli da znate, ili ste pak ipak znali, pa hteli da ušićarite na kolektivnoj nesreći i besmislu; 2) „da ste samo radili svoj posao“ (jelte?) – sebično i beskrupulozno, a i tom prilikom ste po pravilu uglavnom sabotirali, budući da vas je režim korumpirao, sistemski vam omogućivši tobožnji alibi komoditeta, sinekure, lenjosti i nekompetentnosti; 3) „da vas politika ne zanima“ – što prevedeno predstavlja nedopušteno ignorisanje i postojeće i nadolazeće celine života, kako nacionalnog, tako i ličnog i porodičnog; 4) da ste, svekoliko bahato kršeći i pravne i moralne standarde, „samo izvršavali naređenja pretpostavljenih“ (ili možda, kobajagi, glas sopstvene savesti?) – a to nije izvinjavajaći razlog, i čini vas glumatavcima, podanicima krivim za predmetni zajednički delikatni političko-pravni poduhvat, običnim ništarijama sagnutih glava; 5) „da ste imali najbolje namere“, onomad (a to je baš tekuće trajanje) u nedogled, višekratno i nadugačko – svašta i koješta! – bezobzirno govoreći i čineći, ali je „eto nevolje, ipak sve ispalo kako je ispalo“. Na tako nešto odgovaramo: a) apsolutno vam ništa ne verujemo; b) bili ste blagovremeno s brojnih strana upozoreni na rizik i posledice svoga ponašanja; c) treba – i s vrha brda, ali i sa nižih tačaka! – unapred razmišljati i o sopstvenim rečima i o postupcima, poslušati glas razuma uglednih i čestitih; d) valja se preispitivati i korigovati dok ne bude kasno; e) na koncu – upoređivati prethodne i naknadne gestove, obećanja i rezultate… I povlačiti prave poteze. A sve to niste, i sva je prilika i dalje i nećete i ne možete – a i ko bi tako nešto smeo i bio kadar među vama sada kad je vrag već dobrano odneo šalu?! – jer se smatrate pobednicima u opštem porazu i haosu. Stoga, pamtimo i ne opraštamo – ni za ono prethodno zločinačko crveno-crno saučesništvo devedesetih, ni za ovaj produženi samostalni štetočinski povrat preobučenih pred našim očima!

„Čime se možemo suprotstaviti šumu vremena? Jedino onom muzikom koja je u nama samima – muzikom našeg bića …Koja se, …ukoliko je dovoljno snažna i čista da uguši šum vremena, pretvara u šapat istorije“ (Barns). Odlučujuće je da on kao takav što pre iz unutrašnjeg vapaja najzad preraste u spoljni masovni poklič delotvornog otrežnjenja.