Nedavno je objavljena vest o izgradnji zabavnog parka „Šarengrad“ na prostoru Slobodišta, neposredno uz istoimeno spomen-obeležje žrtvama fašističkog terora u toku II svetskog rata. Kao što znate, spomen-obeležje „Slobodište“ (Bogdan Bogdanović) podignuto je u Kruševcu 1965. i posvećeno je žrtvama fašističkog terora tokom II svetskog rata. Po obeležavanju ovog mesta kao stratišta od 1965. u

Kruševcu je bila organizovana kulturno-umetnička manifestacija „Svečanosti slobode“. Poznata je stvar da je, nakon petooktobarskih političkih promena i dolaska reakcione politike na vlast, ova manifestacija preinačena u kulturnu manifestaciju „Vidovdan“, čime je i formalno prestalo obeležavanje Slobodišta kao mesta stradanja. Danas, u sledu opskurnog reakcionog kontinuiteta, zajednička namera gradskih i republičkih vlasti (Ministarstvo trgovine, turizma i komunikacija) je da u sklopu turističke ponude grada Kruševca sagrade zabavni park „Šarengrad“ – tematski određen epohom dinosaurusa, neposredno uz lokaciju stratišta i ovog memorijalnog mesta, inače, zaštićenog kao kulturno dobro od velikog značaja.

Sasvim je moguće da se ovde radi o naglašenoj trapavosti u rasuđivanju prilikom donošenja ove odluke, kao i izostajanju pune koordinacije, pre svega sa Ministarstvom kulture i informisanja. U najmanju ruku, nije prikladno realizovati sadržaje zabavnog karaktera (prošlogodišnji koncert Zdravka Čolića, kao ni ovaj zabavni park), ali ni sadržaje trgovine i sl. na mestu i u neposrednom okruženju bilo kog stratišta. Sasvim je logično zaključiti da, ukoliko bi se ovakve stvari realizovale, onda je moguće izvesti pretpostavku da je nešto slično moguće i dopušteno realizovati i na spomen obeležju „Jasenovac“. Pogrešne su teze da bi ovakav projekat doprineo razvoju turističke ponude, naročito ako imamo u vidu da je Kruševac srpska srednjovekovna prestonica.

Izopačena je pomisao o ulaganju javnih sredstava u ovakve neprimerene i komercijalne „poduhvate“. Sasvim sam siguran da bi se sa 75 miliona dinara, koje ulažu republički i gradski organi, mogla ostvariti daleko veća efektivnost kada bi se ove odluke koordinirale sa Ministarstvom kulture i informisanja.

Apelujem na ministarstvo da se založi u ispravljanju ove odluke kako bi se sprečili njeni štetni efekti. Naime, čovečnost se prepoznaje prema odnosu, između ostalog, i odnosu prema poznatoj stvari – ovde stradanje ljudi od fašističkog terora, ali i prema ispravnoj odluci u nekoj situaciji. Sasvim je jasno da se ovde radi o neispravnoj odluci koju je nužno i pod hitno potrebno dijalektički preispitati. Dakle, problem je u mestu (dijalektičkom promestoru) – gde se gradi ovaj zabavni park, u kakav simbolički poredak se smešta stratište i, u šta se ulaže javni novac.

Kao što kaže Pol Valeri: „Gle, divno, pravo nebo, ja se menjam!“, siguran sam da će doći vreme kada ćemo to moći da kažemo za sebe.

Autor je arhitekta