Naime, 4. juna 1920. godine u palati Trijanon u Versaju Mađarskoj je kao gubitniku tek minulog rata oduzeto dve trećine teritorije. Iako je 2010. godine, kada je i ustanovljen Dan jedinstva Mađara, istaknuto da taj datum ne sme više biti dan žalosti i sećanja na „najveću katastrofu u mađarskoj istoriji“, već treba da bude povod za širenje nacionalne sloge i zajedništva svih Mađara, ma gde živeli – sam odabir datuma, posve simboličan, jasno govori ne samo da nacionalna trauma ni posle bezmalo stoleća nije zalečena, već i da se trauma namerava držati bolno otvorenom.

Ostaviću po strani pitanje da li je Trijanonski mirovni sporazum bio pravedan ili ne, a Mađarska je uistinu rđavije prošla od drugih ratnih gubitnika – odgovor uostalom umnogome zavisi od strane sa koje se stvar promatra. Istorijske argumente svakako valja uzimati s rezervom, počesto čak zaobilaziti u širom luku jer obično važe tek uslovno s obzirom da mi iz prošlosti biramo jednostrano i ističemo tek ono što nama ide na ruku. Pravo pitanje je šta se tu i zbog čega obeležava, šta se tom državnom jadikovkom misli dobiti? Hteli to ili ne, zagledanost u prošlost, ka brutalnom porazu, ka „najvećoj nacionalnoj tragediji“ podstiče frustraciju i, sledstveno, nacionalistički naboj i pretenzije. Snaženje nacionalnog zajedništva, doduše, ne mora biti pogrešno, ukoliko naravno ne ide nauštrb snaženja opšteljudskog i klasnog zajedništva. Međutim, brižljivo, posebno institucionalno negovanje sećanja na nacionalnu tragediju toksično je – ne samo potencijalno po druge, obližnje narode, već neizbežno za same Mađare. Naposletku, koncepti nacionalne države, krvi i tla, čak i državnog suvereniteta u uslovima globalnog tržišta i postnacionalnih konstelacija, žalosni su anahronizam, odrtavela glupost kojom se zamajava narod nesposoban da pojmi društvenu stvarnost današnjice. A činjenica da je kao najveća tragedija označeno gubljenje teritorija, a ne ljudskih života, otkriva svu bedu nacionalističke ideologije.

Napokon, mnoge nacije imaju svoj Trijanon, svoju ljutu nacionalnu ranu, a srpska je sasvim friška – Kosovo. Ono je de facto izgubljeno krajem 90-ih (a tada se nije zbilo samo bombardovanje, već i krvav sukob između nadmoćnih Srba i kosovskih Albanaca što se ovde znatno ređe spominje), da bi u godinama koje su usledile Kosovo postupno bivalo i de jure gubljeno. Ali ko ga gubi? Ko ga dobija? Čija je to rana? Na čijoj je strani istorijsko pravo i uopšte pravda? Sva ova pitanja su sasvim sporedna u odnosu na pitanje kako će tamošnji Srbi, ali i Albanci i ostali narodi, moći normalno da žive (a to svakako danas nije moguće pod patronatom Srbije). Kao i u Vojvodini i drugim „izgubljenim“ područjima, tako i na Kosovu jedino treba imati na umu kako graditi društvo u kome će ljudi moći ostvariti svoja prava, ne samo nacionalna, već i radnička, ljudska itd. – u kome će kao pripadnici nacionalnih manjina biti jednakovredni, a ne građani drugog reda – dok je pitanje granica manje bitno i, srećom, biva sve nebitnije.

Otud, kao retrogradna nacionalna zamajavanja, koja lako mogu prerasti u opasna nacionalistička mahnitanja, valja prepustiti zaboravu i 28. jun, Vidovdan, kada se evociraju stari i novi srpski nacionalni porazi, baš kao i trijanonski poraz Mađara.

 

Ivan Kovač, Bečej