Ja mislim da je ta 68. jedan veliki mit koji raste i raste kako godine prolaze. Kao, uostalom, i mnogo toga kod nas. Mitovi i pesničke imaginacije i fantazmagorije su bliže mojoj prirodi i osećaju sveta, od stvarne, činjenične istorije i pogleda na prošlost, a i ono što sada živimo, ili ćemo živeti. Ali stvarnost i činjenice su neumoljive, i ne daju mi za pravo da verujem u mitove i razne gluposti koje sve više čine naše živote. Na kraju svih krajeva postoji jedno pitanje: Gde su ti ljudi i gde su rezultati svih tih događanja i onoga što nam je sledilo!? To je jedino relevantno.

Što se tiče 68, ja tu od svih brojnih viđenja vidim dve bitne stvari. Nisam još bio stasao za studije, ali sam narednih nekoliko godina kao student Filozofskog i Filološkog fakulteta (ovaj sam završio), video, doživeo da se oko vatrica (ugaraka) preostalih od studentske bune, okupljalo najviše stotinjak-dvesta studenata i ostalih. I ja sam ih, mogu reći, skoro sve i lično poznavao, kao i ti. One hiljade koje su se okupile juna 1968. su apsolutno nestale. Mogu čak ustvrditi da su bile (ili otišle) na drugi stranu ulice. To je moj prvi doživljaj, i trajan. Bez ikakvih sentimenata i nostalgije.

Drugi doživljaj se tiče analize ko su bili učesnici tih događaja, jer ljudi čine događaje:

Kad se malo bolje razgrne patina vremena i predrasuda, kad se napravi jedna uporedna retrospektiva iz ugla onoga što se dešavalo devedesetih, a uz male preobuke traje i danas, ja vidim pet grupacija koje su činile suštinu političkih ideja toga što se dešavalo tokom „lipanjskih gibanja“. Tih pet grupacija, ovoga puta bez krinolina i licemerja, a možda i opravdanog straha pred tadašnjim režimom, izašle su na političko-ratnu scenu na kojoj se odigrava drama devedesetih, Miloševićevih „godina raspleta“. Dakle, evo po meni tih pet političkih ideologija i njihovih nosilaca, koje su izgleda naša sudbina:

– Staljinistička koncepcija društva, (Sovjetski lager);

– Nedićevska kvislinška logika odbrambene, odložene nacionalističke države, makar samo u Beogradskom pašaluku;

– Ravnogorska (JVUO) politika iščekivanja, drugi će rešiti rat a mi ćemo ujahati kao pobednici sa jasnom idejom Velike Srbije, u Maloj Jugoslaviji;

– LJotićevsko-zboraška, fašistička ideologija krvi i tla, „Ein Volk, ein Reich, ein Fehrer“;

– I peta – Jedna maglovita, nikakva, građansko-demokratska, liberalna Srbija, tzv. „druga Srbija“, „belih listića“, nazovi proevropska, ali joj je najbolje u ovakvoj Vučićevoj ili sličnoj Srbiji.

Mogao bih ti i personalizovati imena nosilaca ovih ideja danas, koji su izašli iz šinjela ispod čijeg revera nose bedž 68. godine. Ali neću. Ti to sve vidiš bez obzira kako to, kako te i takve imenuješ. Što se tiče onih otpuštenih osam profesora sa katedre za filozofiju i sociologu, pogledaj gde su se sve politički razmestili. Skoro da i oni mogu da se svrstaju u jednu od onih pet mojih grupa. A možda kardinalno grešim.

Dragi moj Živadine, ja znam da se ti sa nijednim od ovih mojih stanovišta ne slažeš, ali to je moje skromno razmišljanje, znam da je prilično usamljeno, i besperspektivno. Potpuno uvažavam pravo većine da misli i deluje tako kako misli, radi i živi. A ja opet mislim da to nikuda ne vodi. I nije kriva ova ili ona vlast (Milošević, Koštunica ili Vučić). Kriva je naša zatupljenost idejama 19. veka. Ovo je 21. vek. On traži odgovore na ovo i dolazeće vreme. Od izvoza svinja i malina zarađujemo, uz ogromne proizvodne troškove, pet puta manje od izvoza IT tehnologije i znanja, koje skoro i da nemaju nikakva ulaganja, osim u učenje. Ovo nije neka laka metafora, ovo je surova paradigma našeg vremena!

Tvoj Radomir Glušac, kao i uvek zastranio sa svojim pogledima, sa iskrenim žaljenjem što sam poremetio tvoje slavljeničko raspoloženje kojim obeležavaš ono što se zbilo, ili se nije zbilo juna 1968. godine, pre pedeset godina!!!

P. S. Ne bi bilo pošteno da ne upitam sebe kojoj od ovih pet grupa pripadam!? Sa tim pitanjem odlazim na spavanje, možda ću ujutro imati dobar odgovor.

Autor je publicista