Nešto više od četiri meseca je prošlo od teške saobraćajne nesreće na naplatnoj rampi Doljevac, južno od Niša. Možda bi taj događaj vrlo brzo otišao u zaborav, da se u autu, vinovniku nesreće, „škodi superb“ nije nalazio visoki funkcioner vladajuće napredne stranke Zoran Babić, sa vozačem kao saputnikom. NJih dvojicu ćemo u daljem tekstu označavati kao osumnjičene. Kao oštećeni se vode Srđan Aleksić, vlasnik i vozač uništenog „opela“, njegova supruga Mirjana, teško povređena, sa višestrukim prelomima rebara i kičmenog pršljena i njena sestra Stanika, koja je u udesu izgubila i život.

Svako čudo za tri dana – i naša javnost umorna od ovakvih vesti, polako zaboravlja na sudbinu žrtava udesa prepuštajući ih na nemilost srpske pravne savesti.

Na sajtu Javnog tužilaštva piše da su javni tužilac i njegov zamenik dužni da stručno, savesno, nepristrasno, pravično i bez nepotrebnog odlaganja vrše svoju funkciju, posebno vodeći računa o zaštiti oštećenih i sprečavanju diskriminacije po bilo kom osnovu.

Ali iz Vašeg tužilaštva nema još nikakve dodatne vesti sa nagoveštajem za skoro podizanje optužnice protiv osumnjičenih.

Po zakonu iskustva moglo bi da se zaključi da neko namerno opstruiše Vaš rad, a kako Vaša institucija ima ponajmanje interesa da iz sopstvenog zadovoljstva to sama čini – to ostaje sumnja da su u ovu priču preko službenika policije upleteni i uticajni ljudi iz vladajuće partije. Evo da navedem samo nekoliko primera, koji su me naveli na pomisao da se ovde, iza kulisa, nešto radi što nikako nije u dosluhu sa logikom.

Službena beleška, koju je na mestu udesa uradilo službeno lice policije do danas nije završena (!), a oštećenima se objašnjava da se na njoj još uvek radi! Šta još drugo može da se uradi sem manipulacije činjenicama.

Zašto se Babiću toliko žurilo da što pre napusti Klinički centar Niš – najmoderniju ikada završenu bolnicu u Srbiji – i da sa otvorenim prelomom butne kosti sanitetskim vozilom bude vraćen u Beograd, ako ne da se sva peglanja podataka prenesu u sigurne ruke partijskih prijatelja u centrali.

Mobilni telefoni obojice osumnjičenih nisu veštačeni – a moglo je da se još sazna kada je ko od njih u kolima spavao, kada vozio, a kada telefonirao.

Auto, izazivač udesa, posle nesreće je odmah uklonjen i dovezen na otpad – bez veštačenja na tehničku ispravnost, i brzinu kojom se pre udesa kretao. Naknadno može da se tvrdi i da je postojao ugrađeni tempomat koji je bio u kvaru pa je tako vozača doveo u zabludu da vozi dozvoljenom brzinom.

Uzorci krvi za veštačenje na prisustvo alkohola i opijata uzeti su tek u bolnici gde je postojala i mogućnost zloupotrebe zamenom. Za slučaj da je nalaz u krvi bio negativan – moralo je da se uradi i psihijatrijsko veštačenje, jer normalan čovek ne vozi tako agresivno i sumanuto.

Mereći vreme od zadržavanja Babića na benzinskoj pumpi na šezdesetak kilometara pre mesta udesa, i vremena registrovanog pri udesu, njegov auto je vozio ukupno sedamnaest minuta, prosečnom brzinom od najmanje 220 km na sat. Takvom brzinom se vozi samo na auto relijima i pistama obezbeđenim za takvu vrstu vožnje.

Ko je bio za volanom u trenutku udesa – Babić ili vozač – video-snimci samog udesa su u gruboj rezoluciji, mutni i ne daju upotrebljivu sliku. Čudno je da se loš kvalitet video-zapisa pravda gustom maglom, iako kontrolne rampe imaju izvanredno osvetljenje. I ovde se najverovatnije radi o intervenciji na snimljenom materijalu kako se ne bi utvrdio identitet vozača.

Javno preduzeće Putevi Srbije, kao sestrinska firma Koridora Srbije, „pruža burazersku pomoć“ u rasvetljavanju slučaja tako što odbija da objavi elektronske zapise i na rampi u Beogradu (Bubanj potok), kako ne bi sa sigurnošću saznali kada se Babićev auto uključio na auto-put za Niš, ko je bio za volanom, kao i kojom brzinom se vozilo kretalo prema Nišu. Dodatnim uvidom u arhivske snimke saznalo bi se i da li je Babić na svojim čestim putovanjima, na isti način – samo bez udesa – kršio saobraćajne propise.

Da li se radilo o privatnom ili službenom putovanju, kao i ko ga je organizovao i za koje termine zakazao vreme susreta. Teško je očekivati da profesionalni vozač samovoljno krši propise ukoliko pretpostavljeni ne naredi drugačije.

Jako sumnjiva je i izjava Babića da je u trenutku udesa spavao te da se ničega ne seća. Da ga samo podsetimo, da je on za nepunih sedamnaest minuta vremena od kada je u bistrou na benzinskoj pumpi kupio dva artikla, uneo ih u auto, a zatim brzo utonuo u san. Gde je spoljni snimak ulaska u bistro koji bi tačno pokazao koje sedište je za nastavak vožnje zauzeo. Ako je toliko bio umoran, zašto nije spavao već od Beograda, sem ako nije želeo da uživa u vrtoglavoj vožnji autom sanjajući da je u vazduplohovu.

Da li ste uspeli da razjasnite kako se inkriminisani auto sa registarskim brojem BG 1185 BL, plaćen od bugarske firme „Terace“ i ustupljen Koridorima Srbije na korišćenje, odjednom našao u privatnom posedu direktora Babića i kao takav osiguran kod Dunav osiguranja polisom broj 8892176411. Očito je da se ovde radi o kriminalu druge vrste koji se takođe goni po službenoj dužnosti.

Poštovani gospodine javni tužioče, ne bih voleo da sam na Vašem mestu, jer iako ste čelična armatura u jednom od stubova na kojima počiva podela vlasti u Srbiji – Vi od spoljne sabotaže u vršenju dužnosti niste zaštićeni.

Iako političke stranke ne mogu da vrše neposrednu vlast – kako to lepo piše u Ustavu – sudski proces će najverovatnije trajati godinama sa predvidivim ishodom. Oštećeni će biti isceđeni i u svojoj nemaštini zaboravljeni, dok će Babić u najgorem slučaju postati ambasador u nekoj od egzotičnih zemalja ili direktor kineske firme letećih automobila. NJegov vozač će kao poslušni i provereni kadar, odan svome šefu, dobiti neki visoki resor u državnoj administraciji, kao što su i druge njegove kolege iz profesije tako napredovale.

Po obrascu srpskog pravosuđa presuda bi mogla da glasi ovako:

Zoran Babić, još uvek nerazrešeni direktor u ostavci, Javnog preduzeća Koridori Srbije i njegov vozač, nagodbom sa sudom i tužilaštvom priznaju krivicu aktivnog učešća u predmetnom saobraćajnom udesu. Pod zakletvom svako od njih dvojice priznaje – da je baš on – u momentu sudara upravljao vozilom. Dokazi o tome ko je stvarno vozio ne postoje, „a nisu nikada“ ni postojali. Obojica ostaju osumnjičeni – ali bez kazne, jer bolje je ne kazniti krivca nego osuditi nevinog.

Oštećeni se proglašavaju krivim jer su se svojom voljom i po slobodnom izboru u datom momentu isprečili ispred vozila gospodina Zorana Babića, koji je bio u misiji rešavanja sudbonosnih problema države Srbije, a mogli su da krenu na put kasnije ili ranije.

Pošto su obe strane krive, svako sudske troškove snosi sam.

Osiguravajuće društvo Dunav ne priznaje ugovorene obaveze iz polise osiguranja za smrt žene, jer oštećeni nisu dokazali da žrtva nije i pre udesa bila mrtva, jer kako su njeni suvozači izjavili oni su išli na sahranu u rodno selo, te postoji određena verovatnoća da se mislilo na njenu sahranu.

Autor je arhitekta specijalizovan za objekte u zdravstvu i rođak oštećenih