Igrom slučaja da ne bih ofirala ljude koji su dobro upoznati sa situacijom prethodnih dodela NIN-ove nagrade, znam kako stvari stoje sa izborom romana godine.

Gospodin Branko Kukić, član žirija NIN-ove nagrade, kaže kako je roman u društvenom rusvaju.

„Posebno negativan uticaj je ostavio pogrešno shvaćeni i zakasneli postmodernizam – njega su ovdašnji pisci doživeli kao dozvolu da se ruše sve vrednosti, sva pravila, da se sloboda mišljenja i pisanja može zloupotrebljavati do bezobličnosti, besmisla i gluposti.“

Pitam: „O kojim vrednostima je reč? O kojim pravilima? Koja sloboda mišljenja i pisanja?“

Gospodin Kukić u istom članku nastavlja:

„Sve ovo se odrazilo i na ovogodišnju ponudu romana za NIN-ovu nagradu. Kao članu žirija logičnije mi je bilo da među prosečnim romanima izdvojim najprosečnije nego da među boljima izaberem najbolji.“

Postavljam pitanje: „Zašto žiri nije doneo odluku da ove godine ne izabere romane koji će ući u izbor za NIN-ovu nagradu, jednostavno iz razloga da se od prosečnih romana ne izabere najprosečniji. I taj novac koji se dodeljuje za Ninovu nagradu usmerite za dečiju bolnicu na Kosovu. Zašto mora da bude nagrada svake godine dodeljena ako je izbor loš?“

Gospodin Kukić takođe navodi sledeće:

„U suštini, u današnjem srpskom romanu preovladavaju dosada i ispraznost. Sudeći po romanima objavljenim prethodnih godina, ova kriza odavno traje. I sve se to ponovilo i ove godine. Razloge za ovakvo stanje treba tražiti i u uticaju belosvetske književnosti, hitova i treša na naše pisce – odnosno, u našoj sklonosti prema pomodarstvu – u odsustvu stvaralačke odvažnosti, u potpunom zamiranje objektivne i stroge književne kritike, u neodgovornosti i površnosti urednika u improvizovanim izdavačkim kućama. Posebno negativan uticaj je ovde ostavio pogrešno shvaćeni i zakasneli postmodernizam – njega su ovdašnji pisci doživeli kao dozvolu da se ruše sve vrednosti, sva pravila, da se sloboda mišljenja i pisanja može zloupotrebljavati do bezobličnosti, besmisla i gluposti. Mi smo retko kada uspevali da specifičnost naše tradicije i podneblja spletemo u savremenu umetnost i da s tim blagom krenemo u svet. Na kraju bih usput dodao da od svih ovih 200 knjiga koje su bile u konkurenciji za ovogodišnju NIN-ovu nagradu nisam primetio ni jednu jedinu koja se izdvaja po vrhunskom dizajnu. Ni jedna knjiga ni likovno ni grafički ne predstavlja kultivisano i moderno ostvarenje, nego sve to liči na jedan buvljak „dizajnerskih“ drangulija i neinventivnih dosetki.“

Postavlja se pitanje šta je to dobra knjiga po mišljenju žirija.

Zanimljivo je šta Vladimir Gvozden kaže u jednom svom spisu „Šta čini dobru knjigu“

„Na pitanje šta čini dobru knjiga trebalo bi zato odgovoriti obazrivo, montenjevski: Moje mišljenje o stvarima nije mera samih stvari, ono je samo dužno da razjasni u kojoj meri ja vidim te stvari. Pitanje dobre knjige je, upravo kroz afirmaciju subjektivnosti kroz konstitutivnu pretenziju na objektivnost, pitanje granica moći čoveka nad čovekom. Ako se uzme u obzir neminovni ulog etičkog u raspravi o dobroj knjizi, onda bi bilo dobro progovoriti o tome kako čitati znake koji nam, poput znakova na strmim alpskim stazama, govore kuda ne treba ići. Možda teza o najboljoj knjizi deluje nostalgično, ali kao radna hipoteza ona rukovodi našim lutajućim čitanjima.“

I na kraju jedno logično pitanje:

„Gospodo žiri NIN-ove nagrade, zašto ste izabrali loše knjige?“

S poštovanjem,

Autorka romana ŠAHISTA, koji je jedan od 170 romana koji možete slobodno da bacite u smeće, ali tek kad ga pročitate