Autor stigao na izložbu

 “Cenzura bi bila podnošljiva kad ne bi bilo cenzora. Istina, i cenzorima bi novine bile mnogo podnošljivije kad ne bi bilo novinara“, reče jednom francuski novinar i političar Šarl Benua. Mandatar Aleksandar Vučić je, sa sedam dana zakašnjenja, posetio izložbu “Necenzurisane laži”, čiji je sudeći po ranijim izjavama idejni tvorac. U majici i farmerkama, kao kakav pravi umetnik, Vučić je dočekan gromoglasnim aplauzom ljubitelja konceptualne umetnosti, omladinki i omladinaca Srpske napredne stranke. “Važno je da ste vi lepi”, ote se jednoj omladinki, a mandatar uzvrati osmehom.

U ulozi kustosa, sa velikim zadovoljstvom koje se čitalo sa njenog lica, našla se predsednica pres službe stranke čiji je Vučić predsednik, Vladanka Malović.

– Ovo je ta Vladanka, taj veliki zločinac, koja je uradila strašnu stvar time što je izvukla ono što su drugi pisali. Nije mi bilo prijatno dok sam čitao sve ovo, a verujte većinu vidim prvi put, ali sam ipak ponosan i srećan što u Srbiji mediji mogu slobodno da pišu. Ovo je potvrda da su priče o cenzuri besmislene – zaključio je mandatar.

Prvi i osnovni zadatak cenzora oduvek je bio da ljude ubedi da cenzure nema. Jadne li su medijske slobode u zemlji u kojoj vladajuća partija organizuje izložbu kako bi građane ubedila da ih ima, a sebe predstavila kao žrtvu istih. Ima li demokratije u zemlji u kojoj se svaka kritika vlasti smatra državnim udarom a drugačije mišljenje zločinom? Ima li je tamo gde se putem izložbe pravi spisak navinara – “eksponata”, državnih neprijatelja, i kako se podrazumeva, stranih plaćenika? Vučić tvrdi da je ima.

– Zar je napad na demokratiju to što smo ovde izložili ono što vi radite? To što smo bez ikakve izmene pokazali narodu ono što bi i vi sami želeli da bude što dostupnije. Zašto tvrdite da je fašizam i napad na demokratiju to što smo ovde prikazali vaše članke i priloge? Valjda se time ponosite ili ste sve pobrkali – upitao je Vučić prisutne novinare.

Odgovora novinara nije bilo, ali mogao bi da bude preporuka da se u pauzama borbe za bolju Srbiju i čitanja Vebera, mandatar Vučić prihvati velikog Danila Kiša i njegovih sabranih dela. Tu bi, tačno na 98. strani, mogao da pročita da “cenzura, ma koliko sebe smatrala istorijskom nužnošću i institucijom namenjenom zaštiti javnog reda i poretka, nerado priznaje svoje postojanje. Ona se ponaša kao nužno i privremeno zlo sistema u večnom ratnom stanju. Cenzura je, dakle, samo privremena mera, koja će se ukinuti onoga časa kada svi koji pišu, pisma ili knjige svejedno, budu punoletni i politički zreli, i kada starateljstvo države i vlasti nad građanima neće biti potrebno.”

REAKCIJE

Tanja Jordović, bivša zamenica direktora programa RT Vojvodine

Izložba je poternica

Moram da priznam da me izložba Srpske napredne stranke nije iznenadila. Ono što je začuđujuće jeste to što se na izložbi, recimo, nalaze neki moji tvitovi koji čak ni nisu kritika vlasti, odnosno imam ja i oštrijih izjava na račun rada vlade. Ne znam po kom kriterijumu su birali tekstove i stavove javnih ličnosti, izložili su i neke šaljive stavove na opšti život, da tako kažem. Posao novinara je da kritikuju vlast, ne samo ovu, naravno, nego i bivšu i svaku buduću. Utisak je da je aktuelna vlast, ona koja će biti i buduća, preosetljiva na kritiku. Novinari, međutim, kritikom zapravo pomažu vladi i predstavnicima vlasti da budu bolji. Svi zajedno, valjda, želimo da nam svima u Srbiji bude bolje. Međutim, Aleksandar Vučić očito ima veliki problem kada je suočen sa kritikom. Ova izložba je ispala kao nekakva poternica, koja, naravno, više govori o njemu nego o onima koji su tamo izloženi. Vlast je toliko otuđena da ne želi da čuje niti sasluša kritiku. Međutim, svako onaj ko ima i malo mozga treba da bude ponosan ako je njegova ili njena kritika osvanula na izložni Srpske napredne stranke.

 

Slobodan Georgijev

koordinator i novinar Balkanske istraživačke mreže

Pucanje na miša iz haubice – nije smešno

O tom događaju zaista mogu više da kažu likovni kritičari i sami likovni, ili, konceptualni umetnici, kao što je Raša Todosijević to već za vaše novine uradio. „Izložba“ o medijskim slobodama ima za cilj da pokaže kako u Srbiji ne da nema pritiska na medije nego naprotiv – slobode su tolike da već postaju opasne po vlast i državu. Šta najviše nervira Aleksandra Vučića, predsednika Vlade Srbije u „tehničkom mandatu“? Smeh, drugačije mišljenje i činjenice o njegovoj vladavini. Ovo je najkraći zaključak posle obilaska izložbe koju potpisuje neimenovana grupa iz Informativne službe SNS. Organizatori su izabrali centralni gradski izložbeni prostor u šetačkoj zoni i potrudili se da narativ o „izložbi“ prevedu na kakav takav engleski jezik da bi valjda i strani posetioci zabrinuti za medijske slobode i medijsku bezbednost Aleksandra Vučića imali priliku da se informišu dok ližu sladoled i kupuju kalendare sa likom Vladimira Putina. „Izložba“ je dobra jer pokazuje da svi ti „neprijatelji Vučića i države“, svi ti strani plaćenici, tajkunski mediji, medijski reketaši, nikada se nisu pojavili na TV stanicama sa nacionalnim frekvencijama (osim Zorana Kesića i Ivana Ivanovića), nisu „gostovali“ u debatnim programima na Javnom servisu ili na TV stanicama koje imaju informativne programe. Izbor sadržaja govori da je Vučić nesrećan onim što ima u medijskoj oblasti i da uprkos svoj kontroli ne uspeva da zatvori sve kanale i da istina o životu u Srbiju i prirodi njegove vlasti na mala vrata ali ipak dolaze do građana Srbije. NJega to iz nekog razloga plaši i da bi se tog straha oslobodio, da bi ga kontrolisao, kao da ide okolo i viče: Gledajte šta mi rade, pogledajte šta pišu o meni, zašto me niko od njih ne voli… Za to vreme mi gledamo, smejemo se, čudimo se i pomalo smo zabrinuti, jer, ako na miša pucaš iz haubice, ko zna šta sve može da se dogodi. I to nije smešno.