„Beli šengen“ za Srbiju nije ugrožen

Čak i da je mišljenje Odbora za unutrašnje poslove Bundestaga ili ministra unutrašnjih poslova Bavarske zvaničan nemački stav, nijedna država „šengena“ ne može jednostrano da uvede vizni režim. Ovaj tip odluke jedino može biti donet na nivou EU, dakle u sinergiji Evropske komisije, Saveta i Parlamenta.

Na nivou EU, za to postoje dve mogućnosti. Prva je na osnovu takozvane suspenzivne klauzule, koja će, između ostalog, omogućiti uvođenje viza po brzom postupku ukoliko se jedna ili više država EU suočava s naglim porastom tražilaca azila iz zemlje prema kojoj postoji bezvizni režim. Ova klauzula je deo predloga EK iz maja 2011. o izmenama regulative vezane za pitanja viza, i još se nalazi u zakonodavnoj proceduri zbog nesporazuma o nekim aspektima predloga koji nemaju veze s našom temom. U najbržem, ali najmanje verovatnom slučaju, mogla bi stupiti na snagu za šest meseci. Broj tražilaca azila iz Srbije u EU je u opadanju: 18.000 u 2010. godini, dok ih je bilo 14.000 prošle godine.

Fenomen tražilaca azila s naših prostora, mahom Roma, koji su motivisani toplim krovom i socijalnom zaštitom na koje imaju pravo kada podnesu svoj zahtev u razvijenim evropskim zemljama, unapred znajući da će najverovatnije biti odbijen, prisutan je od kada je Srbiji uveden bezvizni režim. Gotovo trogodišnje iskustvo pokazuje da za ovu pojavu postoji rešenje, koje naša organizacija (ESI) već dugo zagovara. Naime, dok u Nemačkoj obrada zahteva tražilaca azila s Balkana traje otprilike tri meseca, u Austriji i Holandiji ne traje duže od dve nedelje. Budući da tako kratko zadržavanje nije atraktivno za „lažne“ azilante, njihov broj je u dotičnim državama neznatan.

Da je to rešenje shvatile su u međuvremenu i Belgija, Luksemburg i Švajcarska. Te države su proglasile Srbiju „zemljom sigurnog porekla“ i time skratile proceduru. Rezultati se očekuju u narednih nekoliko meseci. Isti nemački zvaničnici koji su zapretili Srbiji vizama su izjavili kako bi i Nemačka trebalo da razmotri uvođenje navedenog principa.

Drugi način na koji se može uvesti viza je stavljanje dotične zemlje s takozvane „bele liste“ na „crnu listu“ regulative u vezi s pitanjem viza. Ova procedura je veoma obimna: najpre Komisija donosi predlog, koji mora da usvoje Evropski parlament i Savet i ne postoje nikakve naznake da bi se mogla pokrenuti za Srbiju.

Dakle, imajući u vidu složenu proceduru donošenja odluka i sprovođenja vizne politike EU, i sužen domet za političko manipulisanje, građani Srbije trenutno nemaju razloga da strahuju od uvođenja viza. To naravno ne znači da Srbija ne treba da nastavi da radi na poboljšanju položaja svoje romske populacije.

Autorke su članice Evropske inicijative za stabilnost (ESI)