DPS nakon 30 godina gubi vlast 1Milo Đukanović Foto: Beta/Risto Božović

Vladajući crnogorski blok doživeo je prvi izborni poraz nakon više od 30 godina na vlasti a dobra vest je da su rezultati izbora priznati od svih aktera i da se, bar za sada, sve odvija u okvirima demokratske procedure i bez krupnih incidenata i nereda. Sam izborni proces protekao je bez većih problema.

Posmatračka misija OEBS-a u Crnoj Gori ocenila je da su izbori obavljeni na „efikasan i transparentan način“, ali je ukazala da je vladajuća stranka imala „nepravednu prednost“ zbog široko rasprostranjene zloupotrebe državnih resursa.

Lider vladajuće Demokratske partije socijalista (DPS) i predsednik Crne Gore Milo Đukanović priznao je poraz i najavio da će poslanici te stranke biti „odgovorna opozicija“, ali će nastaviti politčku borbu.

„Sačekajmo da vidimo kako će izgledati ta vlada, kakav će biti njena partijska struktura. Postoje različita mišljenja o tome da li će biti ekspertska vlada ili politička… Kao što znate, živimo u jednom sistemu parlamentarne demokratije sa velikim ovlašćenjima vlade i simboličnim ovlašćenjima predsednika. Ja sam trenutno neko ko je na poziciji predsednika“, rekao je on u intervjuu za Newsmax Adria u kome je zastupao stav o proevropski orijentisanom vladajućem bloku i konzervativnoj i naciontičkoj opoziciji.

Strahovanja da bi promena vlasti mogla da dovede do ozbiljnijih potresa i u regionu i duboke preokret u spoljnoj politici za sada su se pokazala neosnovanim pošto je budući vladajući blok najavio da neće menjati osnovnu spoljnopolitičku orijentaciju. To bi praktično trebalo znači da Crna Gora neće dovoditi u pitanje članstvo u NATO, da će nastaviti sa reformama kako bi ušla u Evropsku uniju (EU) i da će raditi na poboljšanju odnosa sa susednim zemljama.

Ove osnovne principe na kojima treba da počiva buduća vlast su samo dan nakon izbora, čini se sa lakoćom, utvrdile članice pobedničke koalicije koju čine blokovi „Za budućnost Crne Gore“ Zdravka Krivokapić, „Mir je naša nacija“ Alekse Bečića i „Crno na bijelo“ Dritona Abazovića.

Iz vladajućih krugova u Briselu Vašingtonu nije bilo negativnih reakcija, što bi trebalo da nači da je promena za njih potencijalno prihvatljiva. Đukanović i njegov režim su, inače, ranijih godina u zemljama Zapada bio optuživan za korupciju i dovođeni u vezu sa švercom i drugim ilegalnim aktivnostima, ali to nije imalo posledice na njegovu poziciju. Za očekivati je da ta tema bude ponovo otvorena u Crnoj Gori, ali verovatno ne i u zemljama Zapada.

Uprkos mirnom izbornom procesu, crnogorsko društvo ostaje duboko politički podeljeno a na uspostavljanju ravnoteže tek treba da rade i pobednici i gubitnici upravo završenih izbora.

Milo Đukanović ostaje šef države i nesumnjivo veoma uticajna politička figura najmanje do 2023. godine, kada mu ističe predsednički mandat. Ljudi bliski vladajućem bloku već dugo kontrolišu ekonomske i druge poslove u zemlji kao i rad organa javne vlasti. Njihova moć, dakle, nije skršena a tek treba videti da li će nove vlasti sa njima naći zajednički jezik ili će podele i sukobi biti nastavljeni i produbljeni.

Greške

Đukanović i njegov režim su tokom kampanje snažno optuživani za korupciju i klijentelizam, ali to je bio samo jedan od razloga za izborni poraz.

On je pačinio niz grešaka, a prva je izrazito zaoštravanje odnosa sa SPC, čiju snagu i uticaj među biračima je potcenio. Vlasti su, uprkos izričitom protivljenju crkve, donele Zakon o veroispovesti povodom koga su, sve do izbijanja pandemije korona virusa, organizovani masovni protesti. SPC, koju u Crnoj Gori predvodi mitropolit Amfilohije, je proteste uspela formalno da zadrži u okvirima zahteva koji se tiču religije, ali su oni suštinski imali veliki plolitički uticaj a sveštenici su tokom kampanje za izbore pozivali vernike da glasaju protiv vlasti.

Ovde je manje važno ko je u pravu kada je reč o Zakonu o veroispovesti, crkva ili država. Ono što je bitno je činjenica da je taj potez izveo na ulice desetine hiljada ljudi i izazvao strahovanja da bi moglo doći do ugrožavanja verskog i nacionalnog identiteta.

Crkva, dakle, jeste neka vrsta pobednika na upravo završenim izborima i njen uticaj će svakako budućnosti biti povećan, ali je nezadovoljstvo koje je ispoljila ipak bilo samo inicijalna kapisla za narastanje otpora vladajućem bloku. Uznemirenja i strahovanja su proširena i na one građane Crne Gore koji se izjašnjavaju ko Crnogorci, ali ipak smatraju da vuku „srpske korene“, što je crkva svakako podsticala.

Druga Đukanovićeva greška je naglašeno širenje straha od uticaja Srbije koja je optuživana da se meša u unutrašnje stvari Crne Gore, koristeći SPC. Ali, činjeca da se gotovo trećina stanovništva u Crnoj Gori izjašnjava kao Srbi i da većina stanovnika Crne Gore ima rodbinu u Srbiji sa kojom održava veze nije u odgovarajućoj meri uzeta u odzir.

Otuda se u praksi pokazalo da insistiranje na stavu da je Srbija glavna potencijalna opasnost za Crnu Goru nije baš najbolja idejaa. Uz to, nakon 30 godina vladavine je došlo do „zamora materijala“ a Crna Gora se suočava sa ozbiljnim ekonomskim problemima budući da je jedan od glavnih izvora perioda turizam a da je turistička sezona propala zbog epidemije.

Optužbe o mešanju Srbije u izborni proces u Crnoj Gori nisu neosnovane budući da su srpski tabloidi bliski vlastima sistematski vodili kampanju protiv crnogorskih vlasti, optužujući ih da su „antisrpske“, a Vučić i vladajući blok na to nisu reagovali. Slične optužbe izricali su pojedini predstavnici srpskih vlasti ali Vučić lično je bio uzdržaniji i izbegavao je da oštro istupa protiv crnogorskih vlasti i Đukanovića. Otuda se sticao utisak da na taj način pomaže Đukanoviću, ostavljajući mu mogućnost da prikuplja predizborne poene. Odnosi dvojice predsednika su zaoštreni tek nakon izbornog poraza, pošto je Đikanović i Vučića optužio za mešanje u unutrašnje stvari Crne Gore, a iz Beograda stigle oštre reakcije.

Očekivanja

Đukanović ni nakon izbornog poraza nije promenio odnos prem ovim pitanjima, naglašavajući da je nacionalizam, koji uglavnom pripisuje prosrpski orijentisanoj opoziciji, jedna od najvećih opasnosti za Crnu Goru.

On je u već pomenutom intervjuu dva incidenta u kojima su, tokom slavlja izborne pobede, pristalice doskorašnje opozicije nasrnuli na pripadnike drugih nacija i oponente označio kao izliv primitivizma i netolerancije. „Incidenti nisu nikog iznenadili, slavlje još manje“, rekao je on. Izvori u Crnoj Gori, međutim, kažu da je reč o izdvojenim incidentima i da je, bar za sada, sve što se tiče izbora proteklo u mirnoj atmosferi.

Opozicija je verovatno računala sa takvim pristupom pa je požurila da ozvaniči stavove u odnosu na EU, NATO, crnogorsku nezavisnost i druga pitanja, a usledile su i oštre osude incidenata.

Time šalje signal Briselu i Vašingtonu da može da bude potencijalni partner u uspostavljanju stabilnosti u regionu, a ne prepreka za mir i blizak saveznik Rusije protiv Zapada, kako to sugeriše doskorašnji vladajući blok. Poruke su dobro prihvaćene, ali je reč samo o prvim reagovanjima. Brisel i Vašington će verovatno čekati da nova crnogorska vlada i u praksi potvrdi proevropsko opredeljenje, da ne dovodi u pitanje članstvo u NATO i odluku o priznavanju kosovske nezavisnosti i da se ne veže za Rusiju.

Činjenica da opozicioni blok čine stranke različitih ideoloških orijentacija bila je korisna u samom i izbornom procesu jer su na taj način privučeni Đukanovićevi protivnici „svih političkih boja“.

U konkretnom sprovođenju politike to se može pokazati kao ozbiljan problem, naročito ukoliko neke od partija budućeg vladajućeg bloka budu insistirale na antievropskom i antinato narativu ili negiranju kosovske nezavisnost. Jedno od najvažnijih „otvorenih pitanje“ je da li će vodeće članice opozicije biti voljne i kadre da crkvu, čije ambicije su svakao narasle, drži na odgovarajućoj distanci od politike.

Đukanović i DPS imaju ogromno iskustvo u upravljanju državom, što će pokušati da iskoriste kao prednost. Za njih bi, naravno, bilo najpovoljnije da tri opozicione stranke na kraju ne postignu dogovor, ali opozicija je snažno motivisana da nakon 30 godina preuzme vlast pa su njene članice spremne na međusobni kompromis. DPS-u u tom slučaju ostaje da vide kako će nova vlada funkcionisati i da, koristeći iskustvo i uticaj koji ima, vreba njene greške.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.